Piše Ivan Mrđen: Važno je zvati se tata

Onima koji znaju njih dvojicu ovaj ritual je svakako poznat, one nešto vremešnije samo da podsetim da su uz ime starijeg Savića tesno povezani gradski toponimi poput hotela “Taš” ili diskoteke “Cepelin”, a generaciji kafića i “malo produženih” napitaka ne vredi ništa ni objašnjavati… Osim ako će se, makar na trenutak, neko od njih zapitati kad su poslednji put negde seli sa svojim tatom…

* * *

Nikad nije kasno za prave reči. Pre dva dana, 28. oktobra, navršilo se tri godine od kako je u staračkom domu u Zrenjaninu, izmučen bolovima gotovo odahnuo moj prijatelj Slobodan Arsić (1947-2021). Sahranjen je “o opštinskom trošku” na groblju u selu Vojvoda Stepa, rodnom mestu njegovog oca Milorada…

Arsu, Bobana, Pakija… posećivao sam u poslednjim mesecima njegovog života, kad sam tu “štafetu” preuzeo od našeg drugara Vjekoslava Nanevića (1951-2021), jednog od 20.000 žrtava “najsmešnijeg virusa”, kako su u zemlji Srbiji nazivali koronu kad im je trebalo.

Na dan Arsinog nedočekanog 74. rođendana (17. novembra 2021.) objavio sam “neposlato pismo” njegovoj ćerki Mirni i sinu Urošu, koje su godinama majka i baba pričama o nasilničkom karakteru njihovog oca držali daleko od njega. A onda je on, više svojeglav nego gord, izbegavao i svaku pomisao da ga rođena deca vide bespomoćnog, u kolicima, bez jedne noge, bez sredstava za pristojniji život…

Zamolio sam ih da, posle svega, smognu snage i odu do njegovog groba, da makar tamo izgovore tu jednu jedinu reč koju godinama nisu smeli. Tata.

* * *

Portugalski nobelovac Žoze Saramago pisao je da smrt može biti gospodstvena, jer “takvom smrću čovek ne gubi ništa osim života”. Sve što ostaje, pa i sećanje porodice i prijatelja, čovek sam stvori ako živi na svoj način, otmeno, plemenito, gospodstveno… Tako je živeo moj prijatelj Ratomir Raša Lazić (1944-2016), nekadašnji direktor nekada moćne izdavačke kuće “Jež”.

Njegovi sinovi Aleksandar i Uroš i unučiči Relja i Luča su za danas (od 11 časova) na Topčiderskom groblju, na osmu godišnjicu privremenog rastanka, zakazali još jedno “šaputanje sa Rašom”, kako se zvala njegova emisija, koju je kao penzioner uređivao i vodio na Radio Barajevu.

“Tata bi voleo da dođete”, rekao mi je je prekjuče sada već i moj dugogodišnji prijatelj Sale. I tačka, posle toga samo možeš da pitaš kad, jer ono gde, na žalost, već suviše dobro znaš…

Kad si pravi tata onda to ostaješ za sva vremena!