0
Zapaženi učesnik nove serije kviza "Milioner", profesor fizičkog vaspitanja u penziji Nebojša Vlajić reče kako pravila preferansa prenosi u svoj svakodnevni život. I dodade da je "preferans pre svega džentlmenska igra, jer uvek dvojica igraju protiv jednog po određenim pravilima, koja ne vređaju onoga koji vodi igru".
Pre više od četrdeset godina u „Ježu“ je objavljena moja priča „U ritmu preferansa“, u kojoj sam objasnio zašto su neka osnovna pravila te sjajne igre važna u svakodnevnom životu. Od „nikad adut – nikad platka“ (uvek vredi sačuvati neku svoju prednost) do pomalo lascivnog „ne jaši se adutska dama“ (ne gledaj u tuđe žene, posebno ne one koje viđaju sa jačima i moćnijima)…
Sledbenici Koste Cukića uvažavaju i neka druga pravila. Na primer: „Ko ne zna šta će – igra sans“. Ako niko ne zna čime se bavite, kažite da radite ili pripremate nešto važno i značajno.
Taktika „Kroz makaze – sitnom“ koristi ako vas ugrožavaju sprege između kolega, komšija, rođaka… Dovoljno je da pustite kakvu sitnu „buvu” između njih, pa da od ”makaza” ne ostane ništa.
Pomaže i pravilo: „Ne igra se betl između dve igre“. Ništa dobro ne može da ispadne po vas, kad se vaši protivnici podele oko nekog pitanja.
Ovu priču objavio sam deceniju i po pre nego što sam u redakciji „Vremena“ upoznao jednog od najboljih interpretatora navedenih pravila, gospođu Sešku Stanojlović. Da sam je poznavao kad sam pisao pomenuti tekst, verovatno bih pomenuo i njen doprinos opštoj teoriji preferansa.
Njene su antologijske izreke: „Dug je put do kuće“ (dobitka), „Uvek možeš da kažeš dva“ i „Sve je prolazno, samo je supa večna“ (važno je učestvovati), ali i „Krčag ide na vodu dok se ne razbije“…
Nije svaki rizik isplativ, ali je zato igra daleko zanimljivija!
BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša Borba dala