Jesen će, kažu, početi noćas, a naše, porodično, „dugo toplo leto“ završilo se juče, kad smo na beogradskom aerodromu ispratili princezu Anu, Tašu i njenog momka Kwamea put Dubaija. Tamo će oni uživati još nekoliko dana, a onda dolazi nešto o čemu je pisao mudri Ivo Andrić: „Putovanja po svetu pružaju nam mnoga zadovoljstva, a jedno od njih, ne najmanje, u tome je da možemo da se vratimo kući.“

Ovog leta je naša adresa na Zvezdari bila mesto za vraćanje kući. Mirini i moji unučići su se baš naputovali, dečaci bili u Barseloni, na Zlatiboru, u Aranđelovcu, Ana u Segedinu, Budimpešti, Novom Sadu, Taša u Rimu, Positanu, Londonu i Parizu, Dunja u Grčkoj, na Zlatiboru, u Novom Sadu, Jabučju… Samo na aerodrom sam vozio osam puta…

Andrić je pisao da „svoja putovanja treba zaista čitati i odgonetati kroz sećanja, i to po mogućnosti što starija i dalja“, te da „tako viđena i ispričana, ona nisu sasvim jasna, još manje dokumentovana, ali su utoliko stvarnija i istinitija“.

Živimo u dobu kad je vreme za sećanja skraćeno na jedan klik, jer se sve „dokumentuje“ već u trenutku dešavanja. Putuju slike brže od ljudi, pa kad se opet sastanemo pričamo samo „kakav je bio put“, sve smo već videli, vajberisali, komentarisali, lajkovali… I onda ta viralnost nekako potisne nešto što je, u stvari, najveća vrednost povremenih zajedničkih trenutaka.

To je ono kad nam je Ana jednog dana, dok smo se nas dvoje matorih sekirali što je hladno i kišovito i smišljali kako da joj dan učinimo zabavnijim, mirno rekla: „Ja sam u redu. Meni ne treba ništa. Ja volim što sam ovde, kod vas.“

Nema mnogo veze sa ovom pričom kafanski hit Zorana Gajića, ali kad dođe dan poput jučerašnjeg, do bola su tačni stihovi: „Nisam te se nagledao, nisam te se naljubio…“