Piše Ivan Mrđen: Transfer blama

Na to je već istog jutra, gostujući na N1 televiziji, ukazao kolega Cvijetin Milivojević, naglasivši da je od mucanja predstavnika Srbije u Njujorku ili od nivoa i kvaliteta obrazovanja naših „diplomata“ daleko važnije ovo „njet“ Rusiji. Tim pre što se u zemlji Srbiji zna ko donosi sve najznačajnije odluke, ne samo u spoljnoj politici.U tom smislu potpuno je nevažan transfer blama, onaj osećaj neprijatnosti umesto nekog drugog ko nije svestan svoje blamaže, koji je zadesio većinu građana Srbije. Bez obzira što su ovom prilikom nadmašeni i čuveni “tru džoint” iz govora tadašnjeg ministra spoljnih poslova Ivice Dačića na skupštini OEBS-a (mart 2015.) i bruka naprednjakinje Dubravke Filipovske (januar 2019.) kad se na Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope mučila da pročita tekst o slobodi medija u Srbiji.Prava blamaža prvog na prošlonedeljnoj Kesićevoj listi „šta radite, bre“ manje je poznata javnosti. Naime, on se potrudio da pronađe broj mobilnog telefona i lično pozove kolegu Milivojevića. Slučajno se dogodilo da smo nas dvojica u tom trenutku sedeli u čuvenom „Kajmaku“, pa smo tako iz Cvijetinovih pokušaja da smiri „njegovu ekselenciju“ saznali da mu je ovaj rekao:„Ti što jedeš burek Dragana Đilasa, ti ćeš meni da kažeš da ne znam engleski, a moja žena je Amerikanka, ti ćeš da kažeš da sam završio ’Megatrend’, zar ti ne znaš da sam ja radio u kancelariji Rajka Danilovića, da sam u spoljnim poslovima već deset godina...“ Smirio se tek kad je opomenut da bi pre takve tirade ipak mogao da se „konsultuje sa svojim šefom“, pri čemu, of course, Cvijetin nije mislio na resornog ministra.A onda je jedan od stalnih gostiju ovog čuvenog bifea na Crvenom krstu rekao: „E, sad me je stvarno sramota što živim u Srbiji!“