Piše Ivan Mrđen: Sve ima svoj kraj

Sve ima svoj kraj, pa čak i Minimaks! Tako je legendarni Milovan Ilić (1938-2005), od čije smrti će se 10. februara navršiti pune dve decenije, početkom šezdesetih godina prošlog veka završavao svoju četvoročasovnu emisiju subotom pre podne na Drugom programu nekadašnjeg Radio Beograda. U ravni dileme “kokoška ili jaje” i danas se diskutuje da li je on nadimak dobio po tom kultnom radijskom ostvarenju ili je bilo obrnuto...

Bilo kako bilo, ne mogu da smislim bolji početak za završni prilog mog bavljenja Australian openom. Prva pomisao je, svakako, poslednji veliki meč Novaka Đokovića u njegovoj “Rod Lejver areni”, u kojoj je u dvadeset učešća, deset puta podigao pobednički pehar, od ukupno 109 mečeva izgubio svega 10, uz set razliku 304:66.

Sve ove podatke dobro su znali svi koji su u petak popodne došli da gledaju njegov ponovni susret sa Aleksandrom Zverevim… “Ponovni”, jer su njih dvojica uoči ovogodišnjeg turnira odigrali spektakularni egzibicioni set, u kome je posle 65 minuta pitanje pobednika rešeno posle još atraktivnijeg “tajbreka”.

A sad, kad su u takmičarskom duelu odigrali još bolji set, koji je trajao skoro čas i po (1:24) i koji je takođe doveden do 13. gema,  i kad je bilo očigledno da bi nastavak u tom ritmu bio na korak do fizičkog samouništenja deset godina starijeg rivala (Đoković će 22. maja proslaviti 38. rođendan, a Zverev 20. aprila 28.), deo publike je zvižducima i povicima razočarenja ispratio njegovu odluku da preda meč.

* * *

Ne bilo kome, već trenutno drugom igraču sveta za koga se verovalo da jedini može da ugrozi Janika Sinera na putu da ponovi prošlogodišnji trijumf na AO. Mada postoji i škola mišljenja da bi se po tom pitanju više pokazao Karlos Alkazar, samo da nije imao tu nesreću da je već u četvrtfinalu morao da se sretne sa najboljim izdanjem Novaka Đokovića na ovom turniru…

Moj je utisak da su u tom odijumu (lepša reč za javno iskazivanje nenaklonosti, nezadovoljstva i ogorčenja, da baš ne kažemo mržnje i neprijateljstva), ako ne učestvovali, ono neodgovarajućim načinom na koji je Novak ispraćen sa terena doprineli i navijači sa srpskim obeležjima. Njima na dušu ide, dok su se u čudu pitali šta se događa i sa nevericom shvatali da neće biti ni drugog, a kamoli četvrtog ili petog seta, što čovek kome kliču još od prvog trijumfa, sada već davne 2008. godine, nije doživeo ovacije i aplauze što bi makar usporilo njegov odlazak ka tunelu…

Šta ako je to kraj jedne briljantne serije, šta ako već iduće godine neće imati kome da viču “ajmo Nole”, “idemo Nole”, ti umesto nas, ti za sve nas… Naši ljudi u Melburnu imali su tu privilegiju da uživaju plodove tih njegovih deset titula i 99 pobeda, kao retko gde u svetu. Ovde kad kažeš da si iz Srbije prva reakcija je “a, Đoković”… I zato mislim da u tih nekoliko minuta niko od njih nije imao pravo da se oseća uskraćenim i da iz neke svoje računice ne oseti trenutak na koji u sportu imaju pravo samo istinski šampioni…

* * *

Bez Novaka Đokovića, a to vreme neumitno dolazi, srpsko prisustvo na velikim turnirima završavaće se u drugim, evenetualno trećim kolima. Povremeno će neko da napravi neki podvig, kakav je recimo ovog januara bila pobeda Olge Danilović protiv Džesike Pegule, ponegde će neko dete da zablista, ali to će uglavnom prolaziti “ispod radara” njihovih potencijalnih navijača u tim gradovima…

Tako je i ovde u petak, iako je Melburn park bio prepun srpskih obeležja, malo ko svratio da pogleda finalni meč juniorskih dublova, u kome su Kragujevčanin Ognjen Milić i njegov vršnjak iz Rusije Egor Pleshitevsev u potpunoj tišini izgubili od Amerikaca Maksvela Iksteda i Čeha Jana Kunstata…

Neće, svakako, ni biti tako brojnih ekipa novinara koji izveštavaju za medije iz Srbije, sa kojima sam se “za uspomenu i dugo sećanje” u petak uslikao na terasi Media centra u Melburn parku.

* * *

Iz poštovanja prema svim devojčicama širom sveta,  koje ustaju u zoru i negde na nekom pomoćnom terenu maštaju o tome da nekad negde zaigraju kao sestre Vilijams ili makar kao Olga Danilović, od dva finalna singl meča izabrao sam onaj lepši, a posle se pokazalo i daleko uzbudljiviji, u kome je Amerikankla Medison Kejs savladala Arinu Sabalenku iz Belorusije.

Neću više da vas gnjavim podacima o godinama i rangu igračica, samo bih podsetio da je najnovija šampionka Australian opena na svom putu do istorije nanizala čak pet protivnica iz grupe povlašćenih na žrebu. Od Dannijele Kolins (10), preko Elene Ribakine (6), Eline Svitoline (28), Ige Sviatek (2) do broja jedan na WTA listi. Od stotine podataka kojima bi mogao da zatrpam ovaj tekst, meni se najviše dopao onaj da je Medison zavolela tenis kad je kao petogodišnja devojčica videla Venus Vilijams kako pobeđuje na Vimbldionu…

Možda i zbog toga je tokom ovogodišnjeg Australian opena upriličen Dan za promociju ženskog tenisa, kad je Teniski savez Australije dobio milion dolara kako bi podržao što više žena i devojaka da “igraju tenis i uživaju u mentalnim i zdravstvenim prednostima koje sport pruža”.

Finansiranje je osigurano u sklopu učešća i opreme u okviru vladinog programa “Play Our Way” u vrednosti od 200 miliona dolara za uklanjanje prepreka sa kojima se suočavaju žene i devojčice u sportu. “Finansiranje će pomoći u razbijanju barijera, stvaranju trajnih mogućnosti i inspirisati sledeću generaciju igrača iz svih sredina da ostvare svoj puni potencijal u tenisu i šire”, rekao je izvršni direktor Tenniskog saveza Australije Krejg Tili (Craig Tiley).

* * *

Milion australijskih dolara je oko 70 miliona dinara. Najmanje toliko je istog tog petka u zemlji Srbiji potrošeno na binu, gorivo, sendviče i dnevnice učesnicima skupa pod radnim naslovom “Sve ima svoj kraj, pa čak i Tup-Tup”.

Kad je ukinut “Minimaks”, Milovan Ilić je osmislio i pune 22 godine nedeljom vodio dvočasovnu emisiju “Tačno u podne”, koju moji ispisnici pamte po skraćenici “Tup-Tup”. Sve do 1990. godine kad je to zasmetalo ondašnjem “lideru sa odsjajem sunca u kosi”…