Posle dužeg vremena juče sam malo više van onog „šta ima, kako ste, kako su deca“ razgovarao sa Mirinom i mojom najstarijom ćerkom Milenom. Kod njih u Melburnu novi lockdown, u prevodu zaključavanje. Novih sedam dana sve stoji, „čak ni Bela ne želi da se šeta“...

Nije bilo puno prilika za šalu, čak je pred kraj razgovora Milena i zaplakala. Nije to taj život koji je planirala kad se pre tačno osam godina sa ćerkama Tamarom i Anom otisnula na kraj sveta i koji su, ruku na srce, njih tri imale sa njenim suprugom Kameronom i uz njega veći deo minulog perioda.

Ima u njenim suzama i iskrene zabrinutosti za posao kojim se bavi, za tim kojim rukovodi, ali i za „australijski način života“ u celini. Sve je to uzdrmao nevidljivi neprijatelj protiv koga čovečanstvo, globalno gledano, nije smislilo odgovarajući način da mu se makar suprotstavi, ako je sve izvesnije da neće moći i da ga pobedi.

Nobelovac Džon Maksvel Kuci, južnoafrički pisac koji danas takođe živi u Australiji, rekao je da se „tajna uspeha nalazi u svakodnevici“ i da „nikad nećete promeniti svoj život ako ne promenite nešto od onoga što činite svakog dana“. Naša Milena je pre osam godina pokazala odlučnost, snagu i volju da drastično promeni svoju svakodnevicu, pa je otuda mnogo ranjivija baš zbog toga što ne može da utiče na ovu novu svakodnevicu koja se i „ne može smatrati životom“.

Zato moram da se izvinim Mileni za tiha prebacivanja, onako u sebi, što melburnški ogranak nije malo više prisutan u virtuelnom zajedničkom životu naše porodice. Kao da smo se svi mi u Beogradu i Dubaiju nekako privikli na novu životnu situaciju nametnutu pandemijom, ali i osećajem da smo vakcinisanjem nešto učinili za sebe i svoje bližnje, pa opet guramo neke stare obrasce – deca na treniznima, ručkovi, roštilj u dvorištu, kupanje u bazenu, susreti sa prijateljima, putovanja…

Time i nesvesno povećavamo teskobu i osećaj bespomoćnosti tamo gde je oduvek bilo najviše širine i sposobnosti da se dizgine života čvrsto drže u svojim rukama. Melbourne, sorry! Milena & comp. sorry!