0
Da se razumemo, zaista je nevažno što se naša najbolja teniserka (posle praktično penzionisane Aleksandre Krunić) 22-godišnja Olga Danilović (trenutno 153. na WTA listi) nije plasirala na ovogodišnji Australian open. U sportu se pobede i porazi neminovno smenjuju, pa bi u tom smislu bilo normalnije da čestitamo dva meseca mlađoj i 22 mesta bolje plasiranoj Francuskinji Klari Burel nego da jučerašnji meč posmatramo kroz prizmu mentaliteta koji je u dobroj meri ovladao današnjom Srbijom.
Da počnemo od kraja, baš kao što su se prekjuče, posle pobede nad Despinom Papamičel, oko Olge okupili razdragani navijači sa srpskim zastavama, tako su i juče svi bržebolje pobegli od nje. To je ona loša navika da kad naši sportisti i ekipe pobeđuju svi viču „idemo“, „nama niko ništa ne može“, „jači smo od sudbine“… A kad kola krenu nizbrdo, nema više tog mi, krivi su samo oni!
A kad nam ide, samo nebo je granica, nešto poput nestvarnog niza od devet uzastopnih gemova, koje je Olga osvojila protiv već pomenute Grkinje. A kad ne ide, onda je to neverovatan niz od devet uzastopce izgubljenih gemova, svih šest u drugom i prva tri u trećem setu. Izgleda da je baš morala da bude ista brojka, jer u zemlji Srbiji već duže vreme važi ista mera i za sjaj i za očaj.
Ima neke simbolike i u prvom setu ovog meča, za koji će mnogi reći da ga treba što pre zaboraviti. Meč, a ne prvih četvrdesetak minuta igre koja je sadržavala sve ono zbog čega se rado busamo u grudi. Talenat, šarm, upornost, doslednost, lucidnost… obično pokazujemo na početku, ne samo sportskih nadmetanja. Pre nego što se pokaže da je sve to kratkog daha, da nemamo snage da neke stvari i poslove dovedemo do kraja, pa se šarm pretvori u psovku, a uporni ostajemo samo u ponavljanju istih grešaka…
Od kojih je možda najveća u neprestanom i neopravdanom potcenjivanju protivnika. Krhka i na prvi pogled slabašna Klara servirala je jače i brže, vraćala preciznije i raznovrsnije, stizala sve što je moglo da se stigne, suprotno od svih naših uvreženih predstava o snazi i moći. Mi protivnika počnemo da poštujemo tek onda kad nam se obiju o glavu predrasude o njima,
U sve to se uklapa i utisak da je i Olgin najveći problem u višku očekivanja, sa čime je već godinama ispraćamo na (sve manje važne) turnire. Preveliki teret na njena nejaka pleća natovarili su poznato prezime, velika ulaganja u sve u svemu skromnu karijeru i medijska pažnja, kakva se obično nađe tamo gde ima popularnih ličnosti i dosta para. Taj projekat je već odavno trebalo da donese ne samo znatno bolje rezultate, nego i da doprinese obnovi ovdašnjeg ženskog tenisa, praktično zamrlog posle Jelene Janković i Ane Ivanović.
I na kraju, ništa manje nije važna ni činjenica da je u isto vreme na susednom terenu 20-godišnja Selena Janićijević, inače 185. na svetskoj listi, uspela da pobedi još jednu „kosturašicu“, Britanku Džodi Baridž (128/23) u tri seta (6:3; 1:6; 6:2). Problem je samo što ona igra za Francusku!