Nisam se baš proslavio pre neko veče na proslavi 87. rođendana „Ježa“. Moja priča „Pjević i Balašević putuju na nebo“, zasnovana na činjenici da su istog dana umrli višegodišnji učesnik ovih hepeninga u pozorištu „Slavija“, aforističar Predrag Pjević (1935-2021) i moj omiljeni kantautor Đorđe Balašević (1953-2021), ruku na srce, mnogo bolje je izgledala u novinama.

Pošto ne umem da pevam, još manje da glumim, ostalo je nejasno gde se završavaju Balaševićevi stihovi, a počinju Pjevićevi sjajni aforizmi, pa je i mlak aplauz „dupke polupunog“ gledališta čist ćar za „pogrešnu notu u pogrešan čas“. U novinama je to razdvojeno kurzivima…

Da se ne uvrede ostali učesnici ove priredbe, pre svih legendarni „Lale“ Bojičić koji je još jednom uspeo da okupi i nas, i publiku i lepu Jasminu Milu kao voditeljku, najupečatljiviji nastup, praćen salvama smeha i aplauzima, imao je moj prijatelj Zoran Nikolić „Zozon“. A on je, stari maher, pročitao tridesetak „bisera“ iz njegove knjige „Živi bili, pa kovideli“ („Čivijaška republika“, Šabac, 2020.), u kojoj je sa društvenih mreža pokupio samo deo neverovatne internet produkcije u prvih šest meseci pandemije, posebno u vreme policijskog časa. Kad se narod humorom branio od teskobe i neizvesnosti, a (pod)smehom lečio strah od nepoznatog.

To me podsetilo na naslov sjajne knjige moje prijateljice dr Dušanke Stevović Gojgić „Smeh kao lek“ („Čigoja štampa“, Beograd, 2011.), u kojoj je ona sačuvala za nezaborav samo deo priča i razgovora sa pacijentima tokom višedecenijske prakse u beogradskoj Hitnoj pomoći. Odakle je poslednjih dana minule godine, tiho i skromno, ispraćena u zasluženu penziju. Njena knjiga je takođe svedočanstvo da se narod i u najtežim situacijama pokušava da se odbrani, pa i izleči, duhovitošću.

Psihonalitičar Joost Meerloo (1903-1976), autor studije “Silovanje uma” (o tehnikama ispiranja mozga i kontrole misli u totalitarizmu), isticao je humor kao moćno sredstvo u borbi protiv vlasti: “Sam demagog je gotovo nesposoban za humor bilo koje vrste, i ako se prema njemu odnosimo s humorom, on će početi da propada.”

To isto je pre neko veče rek’o i Ljubomir Ilić iz Male Krsne: „Svakoj vlasti unutrašnji neprijatelj je isti. Narod!“