Piše Ivan Mrđen: Jedna strofa – čitav Sajam

“Beogradski sastanak s knjigama je paradoks već godinama. Jedna je od najposjećenijih manifestacija koja se održavaju po svodovima najveće hale pored Save. Srbi i njihovi gosti vole da dođu na susret s knjigama, da se uvjere da su sve na mjestu, da ih neko nije odnio. Beograd u tih osam dana sajma liči na sebe , na onaj stari grad u koji ljudi nisu dolazili samo da luduju po splavovima, slušaju turbo, jedu pljeskavice, piju pivo koje više nije ni tako jeftino”, napisao je tim povodom kolega Zoran Kurtović.

Sajam knjiga, po njegovom mišljenju, kao i Bitef, Belef, Bemus, Fest i još desetine kulturnih praznika “ne daju da se Vivaldi utopi u zvuk Dare Bubamare, da se pozorišta kao što je urađeno s gradskim bioskopima presele u tržne centre, ne daju Beogradu da izgubi dušu i prepoznatljivost…”

S druge strane, bojim se da će mnogima biti bliža jučerašnja objava Radivoja Bojičića: “Mrzelo me da odem na Sajam, pa sam po pljeskavicu skoknuo do nekadašnje knjižare.”

* * *

Na još veći paradoks u vezi sa Sajmom knjiga ukazao je ovih dana moj prijatelj Ljubomir Anđelković, alijas Kodjo Vangorski, koji je pre četiri meseca objavio renoviranu verziju njegovog poznatog romana “Goldberg i Rozalinda”:

“Kad se otvori Beogradski sajam knjiga, na našem tržištu se odjednom nađe ni manje ni više, nego skoro desetak hiljada novih naslova, odnosno pravi cunami od oko 750 miliona reči! Kad bi se neko odlučio da sve to pročita, trebalo bi mu oko 520 hiljada sati, odnosno jedan ceo ljudski vek.

Da su izdavači izdavali sve te knjige jednu po jednu, tokom cele godine, strastveni čitatelji, kao i profesionalni prikazivači knjiga, bili bi u stanju da pročitaju barem jedan do dva odsto svih tih mudrosti i izlivenih emocija i iskoriste književnost za ono zbog čega književnost postoji. Međutim, da se tako radilo, knjige se ne bi mogle ubijati!

A u današnjem političkom trenutku, ubijanje knjiga je jedan od načina kako da se naša ‘kultura’ zaštiti od nepoželjnih razmišljanja. Kao što je za vreme Hitlera postojao Kulturbund, koji je nateravao narod da zna samo ono što mu valja znati ‒ tako i danas u našoj zemlji, postoje dva značajna centra moći koji nam određuju šta da čitamo i šta da mislimo.

Ta dva centra su Srpska pravoslavna crkva i Socijalistička partija Srbije! Onaj najznačajniji centar moći, onaj koji nas navodi da sistematski vršimo samoubistvo (samo da bi se Ali Baba i njegovih 40 najodanijih pratilaca obogatili), ne pokazuje nikakav interes za kulturu. Njima kultura ne treba! Njima odgovara NEDOSTATAK kulture. Zato su izbor knjiga prepustili svojim malopre pomenutim saveznicima.

Nažalost, ne vidim izlaz iz takve situacije!”

* * *

Zbog svega toga, i ovog oktobra će se pod kupolom najveće hale umirućeg Beogradskog sajma odvijati nešto što je najpoznatiji Kaluđerčanin Bojan Ljubenović sažeo u poznati aforizam: “Na Sajmu knjiga imućni građani kupuju knjige, siromašni ih kradu, a najsiromašniji pišu i objavljuju.”

U svim tim knjigama, kako je to svojevremeno primetio pesnik Marko Milošević (vrlo važna napomena, rodom iz Jagodine) – “upoznaš ljude razne, njihove živote i priče, čuješ toliko pesama, istina i laži, vidiš da sve žene jedna na drugu liče i da sve što znaš nekada ne važi”. Jedna strofa – čitav Sajam!

Zato, kad prođe i ovaj knjižarski cunami pogledajte u svoje kućne biblioteke, tamo uvek ima nešto čemu treba da se vratite i neka knjiga koju nekom treba da poklonite! Da biste, što bi rek’o moj prijatelj Kurtović, “ponovo ličili na sebe”!