1
Na nekom papiru sigurno stoji tačno vreme kad je, pre tri godine, u noći između 9. i 10. novembra, Slaviša Lekić (1959-2021) konačno izgubio bitku sa dugotrajnom opakom bolešću, u kojoj je, baš kako liči na njega, uspevao da postigne povremene pobede i kratkotrajna zatišja.
Moj nekadašnji učenik, kasnije drugar, pa kolega i prijatelj, saradnik i istomišljenik, saučesnik u različitim verzijama naše „boemske rapsodije“, jedan od najboljih hroničara svih pet razdelnica novije istorije na prostoru čak pet država kojima je Beograd bio ili jeste glavni grad, svojevremeno predsednik novinarskog udruženja u kome i ja plaćam članarinu, na vrhuncu karijere stvaralac nekoliko izuzetnih televizijskih dokumenata o zemlji Srbiji u ovom veku… zbog svega toga smatram da sećanje na njega može da se protegne ne samo na ova dva dana koja ravnopravno pominju kao datum njegove smrti.
Kad smo već, kako izgleda, potpuno zaboravili sve njegove poruke, posebno iz perioda kad se bavio „junacima doba zlog“ na čelu sa „vladaocem“, pa su nam se oni, baš ovih dana, posle tragedije u Novom Sadu, još jednom popišali u lice… Igranka zvana „sistem nije zakazao“, „krivi su drugi“, „jedva isceđena ostavka bez osećaja odgovornosti“ i „strogo kontrolisano huliganstvo“… na Lekićevom radaru već je i opisana i dokumentovana, istina u nekim drugim prilikama i sa nekim drugim povodima, pa se prosto nameće pitanje kako se kao društvo, kao narod, kao pojedinci stalno saplićemo o isti kamen gluposti…
Pročitajte još:
Ne, majstorice i majstori, drugarice i drugovi, dame i gospodo i svi ostali binarni tipovi – nije glup kamen, već svi mi zajedno! Ako mi ne verujete pogledajte još jednom serijale autorskog tima Slaviša Lekić, Jovana Polić & Sanja Lončar…
* * *
Veliko hvala dugujem i koleginici Biljani Stupar što je pre dva dana na društvenim mrežama podelila moj tekst od pre dve godine, objavljen na našem portalu povodom prve godišnjice od preranog odlaska Slaviše Lekića, pod naslovom “Škola Omladinskih”:
Prisećamo se ovih dana Slaviše Lekića, pa se, kao i obično, pomenu „Omladinske novine“ (kasnije samo „Omladinske“, pa NON), zvanično glasilo Saveza socijalističke omladine Srbije, realno jedna od najboljih novinarskih škola u poslednjih pedeset godina. U kojima je i Lekiću objavljen autorski prvenac…
Sve je počelo 1979. godine, dolaskom Grujice Spasovića (1950-2020) za glavnog i odgovornog urednika, da bi kroz prostorije preko puta „Madere“ i nedaleko od „Grgeča“ tokom pretposlednjeg decenije prošlog veka prodefilovala čitava plejada sjajnih novinara i urednika:
Božidar Andrejić, Zdravko Huber, Milan Bečejić, Slaviša Lekić, Miroslav Kos, Branka Krilović, Biljana Grozdanić, Mirjana Bobić, Zoran Pavić, Mirko Mlakar, Dragan Bisenić, Miodrag Pepić, Saša Vučinić, čak dvojica Dragana Todorovića, Zoran Medved, Srđan Dživdžanović, Snežana Bogavac, Zoran Stanojević, Dragan Stošić, Srđan Škoro, Goranka Matić, Bole Ćirović… Uz izvinjenje mnogima koje nisam pomenuo, mislim da se nikad više neće pojaviti generacija iza koje će ostati tako dubok trag u ovdašnjem žurnalizmu.
Tada sam se malo ogrešio o kolegu Milomira Kragovića koji je Grujicu doveo u “Omladinske”, koji je opet mene angažovao za urednika sportske rubrike, za koju je prvi tekst doneo, pa mu potom i objavljen, Slaviša Lekić…
Uz tekst je objavljena fotografija iz Umčara, 1980. godine, škola „Omladinskih novina“, na kojoj su Miodrag Pepić, Slaviša Lekić, Saša Vučinić, Dragan Todorović, Srđan Škoro, Vanja Bulić i Zoran Medved. Uz moj komentar da Pepa sad živi u Valensiji, Saša u Pragu, Dragan je pisac i profesor u Engleskoj, a Medved je napravio solidnu karijeru u Sloveniji… Škoro je bio nesuđeni predsedsednički kandidat, a Vanja Bulić je i dalje – Vanja Bulić!
* * *
O Slaviši Lekiću sam pisao bar desetak puta u ove tri godine, dakle ne samo o tužnim godišnjicama. U tom smislu sam često pominjao i njegov, koliko ja znam, jedini pravi politički nastup, u vreme onih subotnjih demonstracija koje su počele sa „stop krvavima košuljama“ a završene u meandrima raznih pokretića, ambicija i sujeta, te nekakvog jalovog „sporazuma sa narodom“.
Bilo je to u subotu 16. marta 2019. u Kovinu, tada su se skupovi održavali pod firmom „1 od pet miliona“, a Lekić je, kao predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, rekao nešto što potpuno važi i pet i po godina kasnije:
“Patriotizam jeste poslednje utočište hulja ako pod patriotama podrazumevamo ove naše vlastodršce koji se usta krcatih nacionalnim interesima busaju u srpske domoljubne grudi, dok su im džepovi i računi puni stranih valuta. Zato je patriotski pitati kad ćete, mafijo, prestati da nam od države pravite kartel? Patriotski je pitati: hoćeti li nam mirno vratiti otetu državu ili da je opet osvajamo?
Patriotski je pitati: zašto primaju plate premijerka, ministri, predsednica Skupštine, načelnik generalštaba, republički javni tužilac, direktor katastra, gradonačelnik Beograda, glavni urednik RTS-a … ako sve te poslove obavlja jedan čovek? Patriotski je pitati: kako mislite da sutra živite pored nas, posle ovih godina, koliko nas maltretirate, jašete i ponižavate?”
* * *
U biografiji Slaviše Lekića nezobilazan je period u kome je skoro deceniju i po (1998-2013) bio izdavač, glavni i odgovorni urednik i svestrani autor „Statusa“, koji je reklamiran kao „Nacionalni magazin za normalnu komunikaciju“. Listao sam ovih dana te vrhunski urađene brojeve, podsetio se razgovora sa svim najbitnijim likovima na ovdašnjim javnim pozornicama, od politike i biznisa do kulture, estrade i sporta, pročitao više Lekićevih tekstova u potrazi za nečim što će potvrditi dubokoumnost i dalekosežnost njegovih stavova.
Nadam se da mi nećete zameriti, ali od svega meni se najviše dopao završetak njegove priče iz 111. broja, neposredno pre pobede retuširanog radikala Nikolića nad fotošlogiranim Borisom Tadićem na predsedničkim izborima 6. i 20. maja 2012. godine, što se smatra zvaničnim početkom „svega ovoga“. Tekst pod naslovom „Tomislav Nikolić: Trokorak ka Evropi“, Slaviša je završio podsećanjem na jedan sjajan vic, koji sam, priznajem, vremenom potpuno zaboravio:
Tokom stvaranja sveta Bog diktira anđelu: „Stvorićemo Nemce, oni će biti pedantni i plavi. Zatim ćemo stvoriti Francuze, oni će biti muzikalni i dobri kuvari. Stvorićemo Japance, oni će biti vredni i tačni. Stvorićemo Brazilce, oni će biti veseli i dobri fudbaleri.“
I tako redom, naciju po naciju, za svakog po dve bitne karakterstike… Na kraju, Bog reče: „Stvorićemo i Srbe, oni će biti pametni, dobri u duši i naprednjaci!“ Nakon što je sve uredno zapisao, anđeo se usudi da upita Boga kako to da je svima dao po dve vrline, a Srbima tri…
„Auuu, baš sam preterao…. No, Božja se ne poriče, pa ćemo ostaviti sve tri, ali ćemo uvesti ograničenje. Svakom Srbinu ćemo dozvoliti da ima po dve od te tri vrline!“
I bi tako… Ako je Srbin pametan i „naprednjak“, onda nije dobar u duši. Ako je pametan i dobar u duši, onda nije „naprednjak“. A ako je „dobar u duši“ i „naprednjak“, onda nije pametan!