Piše Ivan Mrđen: Osmeh Mulja Lize

Svako ima pravo da se kreće i da bude kreten, ali treba biti posebno napredan kreten pa se tako ponašati na mestu tragedije kojoj je, kako kažu, dobrim delom kumovao, što preko firme čiji je vlasnik, što preko koruptivnog lanca u kome se poslovi dobijaju bez tendera, javnih nabavki ili jednostavno konkursa, izvode bez ozbiljnijih kontrola i nadzora, a svečano otvaraju svako malo za potrebe kojekakvih nastupa na televizijama sa naci-frekvencijama i ružičastu stvarnost.

Pa je onda jedino merilo kolika će se razlika napraviti između sume kojom će baratati u izveštajima sa tih veselih događaja i stvarnih troškova, uglavnom nespecifikovanih i obavijenih velom poslovne tajne, što se opet najbolje postiže uštedama u materijalu, što po količini što po kvalitetu, a ništa manje neplaćanjem doprinosa i ostalih sitnica za radnike, angažovane od strane podizvođačevog podizvođača…

A možda je, s druge strane, osmeh ovog Mulja Lize nešto najiskrenije što smo videli tog crnog petka. Znajući od koga čitav taj lanac počinje i gde pare završavaju, uzdajući se u zakon omerte i marketinške trikove tipa “krivi su drugi”, ovaj vrli neimar naše zajedničke nesreće nije mogao da sakrije uobičajenu dozu prepotencije, važnosti i osećaja nedodirljivosti, pa je na jedno od najvećih masovnih stratišta u zemlji Srbiji, barem u ovom veku, došao kao na neko od polutajnih okupljališta za novokomponovane lovane i njihove gazde, jatake, starlete i ostalu podguznu boraniju…

Da je znao da će biti uhvaćen u bezobrazluku, možda bi se i on poput nesretnog resornog ministra malo nameštao pre nego što će “vidno potrešen” da se obrati medijima, možda bi i on poput kompletne prve naprednjačke postave malo uzdisao i izražavao saučešće porodicama nastradalih da bi već u trećem minutu počeli svoje već uobičajene tirade protiv svih koji se usudiše da pitaju kako se ova konkretna nesreća dogodila kad su se upravo oni toliko hvalili velelepnošću i značajem tog poduhvata.

Možda bi i njemu lepo “legla” neka od najogavnijih rečenica izrečenih poslednjih dana, od toga da je inkriminisanu nadstrešnicu gradio Tito, da je opoziciji krivo što nije bilo više žrtava ili da nije isključena ni sabotaža da bi se iz zemlje Srbije proterale kineske firme… Od saznanja da će se umesto o konkretnoj odgovornosti sa najviših mesta govoriti na taj način do samozadovoljnog osmeha gde mu mesto nije – ni put nije previše dugačak.

Zato iskreno podržavam sve moje prijatelje, ne samo iz Novog Sada, koji su mi juče i prekjuče poslali jasnu poruku:

“Prevršilo je odavno svaku meru! Gubitak 14 života nećemo dozvoliti da prođe nekažnjeno! To je kap koja je prelila čašu!!! Vidimo se u utorak 5. novembra u 18 časova ispred Železničke stanice. Zahtevamo ostavku predsednika Vlade Srbije Miloša Vučevića, ministra građevinarstva Gorana Vesića i gradonačelnika Novog Sada Milana Đurića i hapšenje i kažnjavanje svih pojedinaca odgovornih za smrt tolikog broja ljudi!!! Nema povlačenja, nema predaje dok zahtevi ne budu ispunjeni!!!”

* * *

Neka mi niko ne zameri što ću i ovom prilikom podsetiti na čuveni aforizam iz devedesetih, nisam baš najsigurniji ko je autor: “Opozicija je sinoć energično zahtevala da Slobodan Milošević podnese ostavku, a ako neće – ne mora!”

Prethodni put sam to učinio negde krajem juna prošle godine kad je postajalo očigledno da od energičnih zahteva za smenama i promenama sa protesta “Srbija protiv nasilja” neće biti privaćena ni jedna jedina zapeta. I tada smo imali dvadeset nedužnih žrtava, koje i dalje svi zajedno nosimo na duši…

Moja bojazan je u osmesima svih onih koji su u noći između subote i nedelje bili na žurkama čiji je početak pomeren za pola sata posle isteka “dana žalosti”, svih onih koji su već u subotu bili na nekakvoj “kupusijadi” u istom tom Novom Sadu, zadnja pošta Futog, svih onih koji su u nedelju oduševljeno klicali vatrometu na novootvorenom stadionu u Kragujevcu…

Kao, kažu, život ide dalje… E, pa ne može! Zato je za mene apsolutni car minulih dana kapiten košarkaša Crvene zvezde Miloš Teodosić koji je u petak uveče nekom životidedaljašu iz novinarske branše, na pitanje o utakmici Evrolige sa Panatenaikosom odgovorio: “Ne bih komentarisao utakmicu, danas je tužan dan za celu Srbiju. Iskoristio bih priliku da izjavim saučešće porodicama i onima koji su izgubili svoje članove. Nije ni trenutak ni mesto da pričam o utakmici!”