Piše Ivan Mrđen: Rudo u Herceg Novom

Kolega Slobodan Đukić „Felini“ podsetio je juče, uz pregršt fotografija, svoje prijatelje sa Fejsbuka na 22. decembar 2016. godine i veliku proslavu Dana Jugoslovenske narodne armije u prostorijama Zabavno-humorističke redakcije Radio Beograda.

Moji drugari iz Radio Beograda Milena Šiškin, Dušan Radulović (1949-2023), Saša Kovačević, Čeda Radović, Voja Kajganić, Luka Mijatović, Slavko Jovanović i Aleksandar Stojadinović, sve deca oficira nekadašnje JNA, za svoju zajedničku slavu proglasili su Dvadesetdrugi decembar i taj skup je iz godine u godinu bivao sve masovniji i sve veseliji…

Epizodu iz 2016. najavio sam kolumnom u „Blicu“ u kojoj sam se, po onoj „kako sam ja dobro prošao u vojsci“, pohvalio da sam veći deo vojnog roka proveo u redakciji lista „Narodni borac“, glasilu Sedme armijske oblasti sa komandom u Sarajevu. Kao novinar ispratio sam jedno armijsko i jedno svearmijsko prvenstvo, velike manevre na Romaniji, dvadesetak vežbi manjeg obima i letnju obuku studenata, a uz sve to najmanje stotinak proslava i svečanih akademija…

I danas pričam kako se na tim manevrima, dok je stotinak rezervista u punoj ratnoj opremi trčalo uz neko brdo, začulo oštro „stoj“, pa su svi vraćeni u podnožje, jer nekoliko njih nisu imali pristojno zakačene uprtače. Bruka je bila u tome što je to „komandovao“ Bakir Makarević, u to vreme novinar Televizije Sarajevo, čiji je sektor bila vojska. Nekima je to zabavno, nekima smešno, ali sigurno nije bilo nevoljnicima koji su po avgustovskoj vrućini vraćeni da bi na televiziji sve bilo po „pe-esu“…

Tada sam napisao da je „tragedija JNA u tome što je uvek lepše izgledala u medijima i na banketima“.

* * *

Isti „prateći vod“ sam prvi put „postrojio“ sedam godina ranije, 22. decembra 2009. godine, kad sam napisao da ja, lično, spadam u one jugonostalgičare koji su kivni na „petu vojnu silu u Evropi“ i smatraju je veoma odgovornom za slom nekadašnje zajedničke države.

Taj datum pamtim i po tome što sam se pre 48 godina, posle samo dvanaest dana u JNA, našao u počasnom stroju, jer je moja četa imala najbolje zidne novine. Zbog toga sam nagrađen mestom u biblioteci, a kasnije i prekomandom u „Narodni borac“.

U toj redakciji su veći deo vojnog roka proveli mnogi poznati novinari (Đuro Bilbija, Minja Tomašević, Zlatko Dizdarević, Zoran Erak, Đuro Kozar…) i neki koji to više nisu, poput Milomira Marića, za primer. Pišući hvalospeve o primernim vojnicima, uzornim starešinama, uspešno savladanim obukama i još uspešnijim vežbama, već tada sam osećao da je najveći problem te vojske taj što su svi tvrdili da „nema problema“!

* * *

Bilo kako bilo, godinama sam redovno čestitao “slavu” mojim prijateljima iz Radio Beograda. Oni su to uredno isecali iz novina i lepili na zid, ali su u međuvremenu renovirane prostorije Zabavno-humorističke redakcije, pa su i ti isečci završili u šutu. Te tekstove sam i ja zaboravio, ali zato svi pamte odličnu urolanu pitu sa sirom Dragane Kaucki, što takođe potvrđuje zaključak da su proslave i parade bile jedino što je pokojna JNA umela dobro da radi.

Mada ni sa proslavama više ne ide lako. Kad su korona i odlazak u penziju većine slavljenika zatvorili vrata Radio Beograda tradicija je sačuvana kod Koke i Branke u „Akordu“, a kad je ovo lepo mesto postalo još jedan gradski fenseraj utočište je pružila gospođa Seška u Klubu Muzeja automobila.

Kad je i taj prijatan kutak zatvoren i devastiran, nekolicina najupornijih nastavljača proslave formiranja Prve proleterske u Rudom 1941. godine su čitavu zabavu preselili u poznati bife „Herceg Novi“. Ko ne zna, to je onaj deo Skadarske ulice koji nije „Skadarlija“…

Tako je i juče, uz mesni narezak, paštetu, napolitanke i brendi sumnjivog kvaliteta (poput onog, „Zvečevo“) svako od prisutnih dobio priliku da ispriča kako je baš on „sjajno prošao u vojsci“…

* * *

P.S. Pomenuh da su moji prijatelji iz Radio Beograda moje ”čestitke” za njihovu slavu, Dan JNA, uredno isecali iz novina i lepili na zid. A jedna moja objava od 23. decembra 2013. je uramljena i već punu deceniju krasi radionicu za umetničko uramljivanje ”Arbutina”. Ako zamenim broj četrdeset sa pedeset, sve ostalo je i dalje aktuelno:

“Na današnji dan pre četrdeset godina u zgradi novobeogradske opštine venčali su se moji kumovi Spomenka (devojačko Svirčev) i Branko Arbutina. Ona je tek napunila dvadeset, a on 23 godine, nisu imali ni stan, ni kola, samo Branko je imao posao, nisu ni ‘morali’ (ćerku Ljubicu dobili su četrnaest meseci kasnije)…

Danas mnogi, i po petnaest godina stariji momci i devojke kažu ‘ima vremena’ ali ‘još nema uslova’, ne shvatajući da je jedini uslov za dobar brak – na vreme prepoznati pravu osobu!”