Piše Ivan Mrđen: Progledali smo, još samo…

Zamerili mi neki followers na jučerašnjoj priči o Žistu Fontenu (1933-2023), kažu pobegao si od najvažnijih tema k’o Tadić u Rumuniju kad je Kosovo proglasilo nezavisnost… To prisećanje na legendarnog francuskog fudbalera nisu baš razumeli ni moji prijatelji koje sam ohrabrivao da se u četvrtak popodne nađu ispred najvećeg uzgajališta ukrasnih biljaka na Balkanu, kažu biće ti žao jednog dana što si propustio da zabeležiš dan kad je sve počelo…Kap je prelila čašu kad su tužiteljke Bojana Savović i Jasmina Paunović progovorile o načinu kako se degradira institucija tužilaštva, a učesnici protesta su, očigledno, ogorčeni zbog zloupotrebe javnih institucija uopšte. Pri tome su poruke, i međusobne i opšteprihvaćene, najbolje moguće - stop bezakonju i korupciji, gradimo pravnu državu, mukotrpno i uporno!Meni je sa distance od 5.105 kilometara predstavljalo zadovoljstvo da na fotografijama po društvenim mrežama vidim neka poznata i draga lica i osetim tu snažnu želju da se nezadovoljstvo iskaže na potpuno drukčiji način. Možda je učesnika bilo manje nego što se očekivalo, ali je retko ko mogao da pretpostavi tako snažnu oslobođenu energiju!O tome dosta rečito govori transparent koji je, kako je sam napisao, kolega Miroslav Miletić sve vreme držao visoko podignut. Više od poruke  “Nećeš stajati samA” pažnju privlače četiri “podnaslova”, neki bi rekli “glose”, u kojima su sadržana sva bolna iskustva sličnih poduhvata u poslednjih deset godina, ali i neka vrsta smernica šta i kako dalje.Bez straha. Bez stranaka. Bez lidera. Bez kompromisa.Mislim da je dalko najvažnije ovo prvo, eliminisanje straha kao izgovora i opravdanja. Kažu da je dosta ljudi iz javnih službi, pa i nekih podguznih medija, ovog puta makar razmišljalo da ode na raskrsnicu Nemanjine i Knez Miloševe. Nekima se čak učinilo da im najnovija zbivanja oko Kosova daju alibi da iskažu nezadovoljstvo opštim stanjem, i u društvu generalno i u pojedinim mikro celinama.Izgleda da dolazi vreme otpora na nižim nivoima, u školama, zdravstvenim ustanovama, upravi, javnim preduzećima, medijima… Praktično svuda gde su zacarili loše upravljanje, nekompetentnost i bahatost, najčešće u liku istih likova sa stranačkim legitimacijama…Možda sam naivan, ali kad nestane straha, kad o svemu tome počne da se javno govori, makar po društvenim mrežama, predsednik svega ovoga neće moći sve da zatrpava u svojim javnim nastupima, biće mu sve teže da sve “svoje” brani i opravdava. I još teže da svaki glas kritike omalovažava i diskredituje…A kad ne budu sigurni u tu vrstu zaštite postaće još bezobzirniji svi ti “mali bogovi” ili “botovi”, pa će sve ono što je godinama gurano pod tepih, zbog straha i “moram da brinem za porodicu” logike, poput fekalija provaliti na ulicu…Bez stranaka, bez lidera, bez kompromisa – to mi deluje kao trostruki bajpas za otklanjanje svih onih loših iskustava kad se narodno nezadovoljstvo razlivalo po meandrima stranačkih apetita, sujeta izmišljenih ili nametnutih liderčića i “kreni, stani” akcija…Kad legendarni aforističar kaže da smo progledali, to je, budimo iskreni, možda čak i više u tom pravcu, jer se veoma često događalo da ne možemo da verujemo svojim očima kako su se jeftino prodavali predvodnici šetnji, ustanaka, slobodnih zona, narodnih inicijativa…Zato je pravo vreme da ponovimo antologijski aforizam novosadskog genija Ninusa Nestorovića: “Tek kad svane, biće nam jasno kao dan, da smo sve ovo vreme dok je vladao mrak, bili glupi kao noć!”.