Piše Ivan Mrđen: Pretposlednje pismo iz Melburna

Zbog toga ćemo se na Zvezdaru vratiti sedam dana kasnije nego što je bilo previđeno, a putovaćemo znatno dužim putem, uz presedanja u Singapuru i Frankfurtu. Iako se ovdašnji deo naše porodice trudi da nam ovaj neplanirano produženi boravak u Melburnu učini što zanimljivijim, upravo zbog brige za našu “ekspozituru” u Dubaiju, dane uglavnom provodimo u praćenju vesti, ponajviše sa tog područja…

A u Melburnu lep početak jeseni, ono kao kod nas u septembru, u jeku puna sezona, posebno australijskog fudbala, sporta koji se ne igra ni u jednoj drugoj zemlji, nekoj mešavini svih mogućih igara sa loptom, rvanja i džiu-džice. Uz podatak da je od 18 klubova AFL čak deset iz Melburna, biće jasnije zašto se svakog vikenda na ulicama koje vode ka stadionima MCG i Marvel nađe i više od tri stotine hiljada ljubitelja ovog unikatnog sporta.

Na utakmice idu čitave porodice, od najstarijih do beba u kolicima, navijači i najljućih rivala dolaze istim tramvajima i vozovima (oba stadiona su praktično u centru grada, ali pored njih se nalaze prometne železničke stanice), na prilazima i tribinama nema ni najmanjeg incidenta, timovi se bodre bučno i korektno, čak i kad neka ekipa gubi sa pedeset poena razlike…

Na tramvajskim stanicama i bilbordima po gradu najavljuju se premijere pozorišnih projekata, od kojih je posebno zanimljiv povratak u Melburn mjuzikla “The Book of Mormon”, koji je krajem prošle godine gostovao u Pertu i Adelajdu. Priča prati doživljaje grupe neusklađenih mormonskih dečaka poslatih u misiju na mesto koje je otprilike najdalje moguće od rodnog im Solt Lejk Sitija.

Predstava, višestruko nagrađivana svim najznačajnijim nagradama, imala je svetsku premijeru 2011. na Brodveju, zabeležila je najveću posetu u 27 pozorišta širom Amerike, a u Britaniji drži rekord po broju karata prodatih u jednom danu u istoriji West Enda. U Melburnu se igra od 2015. godine, gde je na prvom mestu po broju gledalaca u 160 godina dugoj istoriji pozorišta “Princess”.

U Melburnškom kongresnom i izložbenom centru, u neposrednoj blizini zgrade u kojoj je stan naše ćerke i zeta, u toku je “Baloon Story”, fantastična izložba skulptura sačinjenih od raznobojnih balona. Posle velikog uspeha u Njujorku, više od 400.000 balona pružaju potpuno novi pogled na umetnost, ali i priliku za neverovatne “selfije”…

Kad smo već kod balona, dok je još lepo vreme, moguće je videti Melburn iz tih letilica, što je samo jedna u čitavom nizu tura kroz ovaj grad, pešačkih, biciklom, brodom, vinskih, engleskih… do veoma popularne “Food Tour”, gde za manje od četiri časa možete probati vrhunske specijalitete u čak osam poznatih restorana…

Od svega toga možda ću izabrati da u sopstvenoj režiji konačno prošetam kroz čuvenu High street, koja je prošle godine od strane magazine “Timeout” proglašena za “najkul ulicu na svetu”. Nije tajna da severom Melburna dominiraju neke prilično epske saobraćajnice (i Smith Street i Gertrude Street su se u prošlosti nalazile na vrhu ove liste), a čitav doživljaj sada upotpunjuje i Haj strit, koja se provlači kroz ultra moderna predgrađa Nortkot, Tornberi i Preston.

U ovoj ulici su mnogobrojne poslastičarnice, vinarije, noćni klubovi, vintidž prodavnice, kafići, butici, bioskopi… Vintidž je polovna, nošena odeća, ali se od tzv. secondhand garderobe razlkikuje po tome što svaki komad ima neku posebnu vrednost.

Više nego raznovrsnu ponudu upotpunjuje i jedan događaj koji se najavljuje za drugi vikend u aprilu, koji ćemo, nadam se, ipak provesti u Bedogradu. Bilo bi, međutim, zanimljivo pogledati ovogodišnji “Melbourne Motor Show”, najveći australijski sajam automobila i motora, kojim za tri dana prošeta i do 100.000 posetilaca.

Pre svega, voleo bih da vidim koliko je aktuelna kriza na Srednjem Istoku, što je već dovelo do značajnog poskupljenja benzina na ovdašnjim pumpama, uticala na interesovanje za najnovije modele, a posebno koliko će u centru pažnje biti ovde sve popularnija vozila na električni pogon.

* * *

To me opet vraća na konstataciju s početka ovog teksta da u poređenju sa vestima iz Dubaija, koje svakodnevno razmenjujemo sa našom ćerkom Marinom, malo toga može da me pokrene iz trenutne rutine. “Paradoks modernog čoveka je da nikad nije imao više mogućnosti, a retko se osećao praznije”, pročitao sam ovih dana u sjajnom tekstu mog prijatelja, doktora Esada Kučevića, zadnja pošta Tutin.

“Filozofi često govore da je naša najveća tragedija mehanički život. Ustajemo ujutru, ponavljamo navike, branimo stavove koje nikad nismo sami stvorili, želimo stvari za koje nismo sigurni da su zaista naše želje. Kao da nas neka tiha struja nosi kroz svaki dan. U tom cilju, čovek može umreti sa sedamdeset godina, a da je istinski živ bio možda samo nekoliko trenutaka.

Ti trenuci su retki, ali prepoznatljivi. To je onaj trenutak kad uvidimo da je naš život konačan i da se vreme ne može vratiti. Tek onda svakodnevica na trenutak pukne, kao tanka kora leda, i ispod nje se pojavi nešto dublji osećaj stvarnog postojanja.

U takvim trenucima čovek ne živi ‘posle’ ili ‘pre’. On jednostavno jeste.”

Moj prijatelj smatra da je možda upravo to ono što smo zaboravili. Naučili smo kako da planiramo, da računamo, da ubrzavamo procese i povećavamo efikasnost. Ali, retko nas neko uči kako da budemo prisutni u sopstvenom životu. Nego, kao da živimo stalno u nekom uvodu – pripremamo se za sutra, za sledeću godinu, za trenutak kad će sve konačno početi.

I dok čekamo početak, život se tiho završava. To isto piše i na grafitu u prolazu ka restoranu “Korčagin” iza zgrade zvezdarske opštine: “Život je ono što prolazi, dok mi radimo nešto drugo!”