0
Da predahnemo malo od tenisa. Juče je ovde proslavljen Dan Australije, u znak sećanja na 26. januar 1778. godine, kad se kapetan Artur Filip iskrcao na takozvanom Kružnom keju i osnovao grad Sidnej. On je komandovao Prvom flotom od jedanaest brodova, koji su od Portsmuta prešli oko 24.000 kilometara za tačno 252 dana.
Oko broja ljudi koji su se iskrcali postoje različiti podaci, od kojih se najverodostojnijim čini zapis učesnika ove ekspedicije, kapetana Votkina Tenča, da je pristiglo 211 mornara i 751 osuđenik. Sedam godina pre toga čuveni kapetan Džejms Kuk je sa svojim brodom “Nastojanje” četiri meseca plovio oko Australije, pa su prema njegovim izveštajima tamo poslati uglavnom sitni prestupnici, bez ikakvog znanja o poljoprivredi, stočarstvu ili građevinarstvu.
Iako bi trebalo da budu ponosni što su posle takvog krajnje nepovoljnog početka, na dalekom i izazovnom mestu, stvorili prosperitetno i dinamično društvo, pa iako već duže od veka slave ovaj praznik, Australijanci uglavnom nerado pričaju o Prvoj floti i njenim putnicima. Već godinama se Dan Australije koristi i kao prilika za izvinjenje svima koji su ovaj kontinent naseljavli vekovima pre kapitena Kuka i ekspedicije Artura Filipa.
U tom smislu je i jedna od četiri prestižne nagrade “Australijanac godine” , ona u kategoriji seniora, u sredu uveče uručena profesoru Tomu Kalmi, koji više od 45 godina deluje na lokalnom, društvenom, državnom i međunarodnom nivou, zagovarajući prava, odgovornosti i dobrobit Aboridžina i naroda sa ostrva Tores Strait.
On je jedan je od najvažnijih utemeljivača Nacionalnog kongresa prvih naroda Australije, vodio je program Borba protiv domorodačkog pušenja, prvi je autohtoni Australijanac koji je postao člana Australijske akademije nauka.
Inače, glavna nagrada, ako tako može da se kaže, dodeljena je Tajrin Bramfit iz Adelajda, čija je borba da prihvatimo svoje telo inspirisala milione ljudi širom sveta. Aktivistkinja, rediteljka, spisateljica i govornica vodi kampanju za promenu kulture imidža tela i tu poruku prenosi školskoj deci kroz program pod nazivom “Zagrlite decu”.
“Sedamdeset odsto školske dece u Australiji smatra da je slika njihovog tela njihov najveći problem. Nismo došli na svet mrzeći svoja tela, to je nešto što nas je svet naučio”, kaže gospođa Bramfit.
Moj prijatelj Dejan Gigić, na osnovu svog višegodišnjeg iskustva i merenja promena fizičkih karakteristika osnovaca u zvezdarskojh školi u kojoj je daleko najpopularniji nastavnik, uočio je sličnu pojavu kao rezultat previše sedenja, još više “ekrana”, premalo fizičke aktivnosti i loših životnih navika, posebno u ishrani. Međutim, njegova borba protiv posledica svega toga, kroz dosledno provođenje programa “fizičkog” i organizaciju izleta, boravaka u prirodi i vannastavnih aktivnosti, teško da će ikada privući značajniju pažnju javnosti, a za društvena priznanja još manje, pored toliko zaslužnih “patrijota” svih fela…
Zato je veoma interesantan i letimičan pregled čime su to zaslužili ovogodišnji kandidati za najvažnije priznanje u Australiji. “Svaki od osmoro nominovanih čini Australiju i svet boljim mestom za sve i ohrabruju nas da se uključimo”, moglo se pročitati na dan kad su te nominacije objavljene.
Pretvaranje otpada od hrane u đubrivo sa insektima (Olimpija Džerger), zalaganje za aktivni multikulturalizam i borba protiv svih oblika rasizma (Kreg Foster), borba za prava Aboridžina, posebno kad je reč o ribolovu (Samjuel Baš-Blanasi), pomoć migrantima i izbeglicama u rešavanju problema sa kojima se suočavaju po dolasku u Australiju (Džon Kamara), muzičar svetskog renomea (Vilijam Barton), podizanje nivoa zdravstvene kulture kroz redovne kontakte lekara i pacijenata (Anraj Kilan), veća briga za sve na kraju života, žalosti i podrške u žalosti (Samr Aoun)…
Za mladog Australijanca godine proglašen je sada već 27-godišnji “sokeroš” (kad ovde kažete fudbaler, misli se na sasvim drukčiji sport) Aver Mubil, koji svojim specifičnim proslavljanjem svakog pogotka upućuje poruku izbeglicama širom sveta “niste sami, možete progovoriti”. Aver je odrastao u kenijskom izbegličkom kampu nakon što je njegova porodica pobegla od građanskog rata u Sudanu, a sa 10 godina došao je u Australiju.
Samo godinu dana nakon što je ostvario svoj san da zaigra soker u ovdašnjoj najjačoj ligi, njegova sestra je poginula u saobraćajnoj nesreći, pa se njegov ritual tumači i kao poruka svima koji doživljavaju porodične tragedije…
Da pomenem još i da je nagrada za Australijanca godine 2023. u kategoriji “lokalni heroj” pripala Amaru Singu, siku iz zapadnog Sidneja, osnovaču humanitarne organizacije “Četiri turbana”, koja svake sedmice obezbedi i podeli i do 450 paketa hrane i namirnica ljudima kojima je takva pomoć neophodna.
Nadam se da niste pomislili da je bolje da se vratim na tenis, a da objašnjavanje australijskih prilika i običaja ostavim za neku drugu priliku. Zato ću samo dodati da navedene aktivnosti, zbog kojih su svi ovi ljudi izdvojeni i nagrađeni, pokazuju da mnogi stanovnici sve u svemu bogate države, kakva je Australija, imaju određene životne probleme, te da njihovo ublažavanje i rešavanje mnogo zavise od preduzimljivih pojedinaca i tzv. nevladinog sektora.
Sa Srbijom sve to, of course, nema nikakve veze. Baš kao ni Novak Đoković!