0
Moj prijatelj Predrag Slijepčević objavio je juče fotografije koje su mu poslali njegovi prijatelji, redovni davaoci trombocita Dragan Maksimović, Petar Radojčić i Nenad Ćurčić. Njih trojica su istog dana, istina na različitim mestima (u Institutu za transfuziju krvi Srbije i u Vojno-medicinskoj akademiji) još jednom dali krvne pločice onima kojima je neophodno, a i za rezervu ako zatreba…
“To su naši davaoci! Kad je hitno, kad je unapred dogovoreno, kad je vruće i hladno… svakog dana, gde god treba…” napisao je neumorni Peđa Leuka.
Hteo sam tim povodom da napišem nešto o tome koliko smo, kao društvo u celini, kao javnost i posebno mi koji nešto radimo u medijima, nepravedni prema ovim stvarnim herojima, prema ljudima čija dobrota prevazilazi sve granice, jer je u krajnjoj liniji veoma često pomogla i potpuno nepoznatim ljudima, najčešće deci… Pokušao sam da sročim nekakvo pismo dobrim ljudima, kako ovoj trojici tako i svima koji često ne znaju koliko malo je potrebno da se i sami tako osećaju…
* * *
Za tačno mesec dana, u subotu 17. avgusta moja Mira i ja ćemo, sa ćerkama, unučićima, familijom i prijateljima proslaviti pola veka naše bračne zajednice.
Istina, venčali smo se 28. septembra 1974. godine, ali smo mnogo više pažnje poklanjali datumu kad je tadašnja gospođica Gligić naustila roditeljsku kuću i u dve torbe i nekoliko kesa spakovala svoje detinjstvo i ranu mladost, a u srcu ponela dovoljno ljubavi da ostvari dobar deo svojih snova i ambicija. A to je bilo šesnaest dana ranije, pa nam stoga nije bio problem ni da ovaj party zakažemo još malo unapred.
Tako je jedino bilo moguće da se uklope australijska zima i beogradsko leto, početak školske godine u Dubaiju i ozbiljni sportski treninzi (odbojka u Radničkom i fudbal u Al Nasru), nekoliko bitnih eventa u organizaciji Marinine agencije Intelier, Anino viđenje sa sestrama u Segedinu i Tašino putovanje u Barselonu (“kad je.već tu, u Evropi”, što bi rekao Fića Legenda)… I na sve to prvi dolazak u Srbiju dragih prijatelja Anet i Skota, prvih komšija melburnškog ogranka naše velike familije…
Kao što je i red, pozivnice smo sto dana ranije poslali što poštom, što mejlovima, što preko društvenih mreža, a kad god smo bili u prilici i lično ih uručili. Nedavno smo istim putem sve te nama drage i bliske ljude podsetili na 17. avgust i zamolili ih da ne lupaju glavu oko poklona i ne troše pare na cvetne aranžmane i skupa pića, već da nam se pridruže u prikupljanju sredstava za pomoć mnogobrojnim aktivnostima upravo udruženja “Leuka”.
Svima smo poslali broj žiro računa (265-1780310001446-71) i instrukcije za plaćanje (primalac: Udruženje Leuka, 11000 Beograd, dr Koste Todorovića 2; svrha uplate: Donacija), što je naišlo na opšte odobravanje. Neki su nas zamolili da im omogućimo da na samoj proslavi “kovertiraju” svoju donaciju, što je opet naišlo na naše razumevanje…
Posebno je dragoceno i to što nam je nekoliko naših prijatelja koji istog dana imaju neke druge neodložne porodične i profesionalne obaveze obećalo da će uplatom određenog iznosa podržati našu plemenitu nameru. “Da se bar malo ne sekiramo, što nismo i fizički prisutni”, reče jedan od njih, da ga sad javno ne prozivam i obavezujem.
* * *
U tom smislu je i ovaj moj tekst samo obično “pismo dobrim ljudima”. Svakako da bi Miri i meni bilo drago da okupimo sve koje smo i do sada imali na našim porodičnim slavljima, uz veliki uzdah zbog prijatelja i kolega koji su u međuvremenu “otišli na neko bolje mesto” (a to su naše uspomene i podsećanja na njih)…
I zato će nam još više značiti da tog dana svi zajedno budemo uz heroje kakvi su Dragan, Petar i Nenad i svi oni ljudi iz “Leuke”, koji već godinama pokazuju da se i protiv najtežih bolesti može boriti ljubavlju, pažnjom i – dobrotom.
