U letnjem trobroju “Ježa”, koji se ovih dana pojavio na boljim kioscima, objavljen je moj tekst pod naslovom “Opet živimo stare filmove”, napisan dan posle “najvećeg mitinga u istoriji”, ali i onog veličanstvenog odgovora pristojne Srbije, u subotu 27. maja.
Tada sam prognozirao da se, kad ovaj trobroj bude u rukama čitalaca, verovatno više niko neće sećati “otpisanih” iz Čačka, koji su noć pred “najveći miting u novijoj istoriji” izbušili gume autobusa tamošnjeg prevoznika i po njima ispisali poruke tipa “Student nije zapalio žito”. U stvari, pisalo je “SNS, SEKTA” i “VČĆ PDR”, što je, s obzirom na rasprostranjenost takvih viđenja aktuelne političke situacije, znatno otežalo posao na ovom slučaju angažovanog Herr Šicera.
Da mu “pomognu”, neke šaljivdžije su iste večeri objavile po društvenim mrežama kako je “čačanska policija napravila foto-robot naručioca ovog bušenja”, sve sa slikom Stanojla Milinkovića, čoveka koji ima svoje mesto u “Leksikonu YU mitologije”. To je onaj malešni naturščik-epizodist u filmu “Ko to tamo peva”, koji zaustavlja autobus “firme Krstić” i objašnjava zašto je preorao put, a kad ga Paja Vuisić podigne ispušta najslavniji urlik domaćeg filma: “Pusti me, zvaću decu, deeecooo…”
A onda se pojavljuje legendarni Tasa i još neki dvometraši iz “Radničkog”, naoružani sekirama, pa kreću na gume autobusa, dok im otac komanduje: “Buši, hahaha, buši!”
PROČITAJTE JOŠ
Prošle su četr’estri godine od premijere ovog filma Slobodana Šijana, a u zemlji Srbiji, bar je tako izgledalo krajem maja, kao da smo opet u nekom predratnom stanju. Bolje rečeno, opet živimo neke stare filmove, pa su tako i više nego aktuelne najčuvenije replike iz ovog i još nekih kultnih ostvarenja. Samo u uvodnom pasusu ovog teksta, lako je prepoznati dva, “Povratak otpisanih” iz 1976 i “Salaš u Malom ritu”, premijerno prikazan godinu ranije…
Kad ovaj trobroj “Ježa” bude u rukama čitalaca, biće bar malo jasnije da li su se “otpisani” iz redova razbucane, razjedinjene i međusobno osujećene (zbog viška sujeta) opozicije zaista vratili ili je sve ostalo u domenu “Lajanja na zvezde” (što je naslov, Šotrinog filma iz 1998. godine).
Taj sladunjavi “tinejdžerski” film je sušta suprotnost devedesetim godinama prošlog veka, koje mnogo bolje odslikavaju “Rane” Srđana Dragojevića sa početka te sumorne dekade (1991.), između ostalog što u njemu nema baš ni jedne psovke. Ali, su zapamćene dve čuvene replike, od kojih je ona “Kako Tanjug javlja, ja te volim” već godinama najmilija aktuelnom “voljenom predsedniku”. Istina, ima onih koji kažu “kakav Tanjug, takva i ljubav!”
Drugu čuvenu repliku iz “Lajanja…”, onu kad Bata Živojinović kaže “ko nije vodio decu na Zagrebački velesajam, taj ne zna šta je muka”, ponavljali su, uz male prepravke, predsednici mesnih odbora, podružnica i raznih filijala naprednjačke stranke uoči NMUI (“Najvećeg Mitinga U Istoriji”). Kad se sve sabere, ko nije imao kvotu za beogradski sajam taštine, taj ne zna šta je muka!
Bolji poznavaoci filmske produkcije već decenijama tvrde da je ovdašnja kinematografija daleko ispred holivudske, upravo u popularnosti replika. Tako su i tokom NMUI na delu bile neke antalogijske, upravo iz “Ko to tamo peva”, kao “Vozi Miško” i “Da se ja pitam, ja bih proterao autobus ovuda”. To su najbolje osetili vlasnici oštećenih automobila po dorćolskim uličicama od strane bahatih autobusdžija. Istina, neko opravdanje je što je veći deo vozača govorio nekim drugim jezikom, kažu albanskim, što mu dođe isto kao “moj Miško je vozio vezanih očiju”…
Bilo kako bilo, na dan NMUI tim i takvim autobusima u prestonicu je doveženo nekoliko desetina hiljada “gostiju”, pa je po boljim kućama bila na delu čuvena scena iz “Varljivo leto ‘68” Gorana Paskaljevića, kad mali Tadija na pitanje “A što sad peremo zube?” dobija odgovor “Dolaze nam gosti”, posle čega ide antologijsko: “A šta ćemo da im radimo?“
U isto vreme su se predsednik svega ovoga i bulumenta oko njega hvalili svojim “pripremama” za doček istih tih gostiju, pa su obilazeći one koji su morali da naprave tone sendviča, i to sa “boljom šunkom”, verovatno hrabrili replikom iz istog filma: “Mesi, mesi, neće ništa da ti fali!”
Kad je isto veče, što zbog kiše, što zbog velike i male nužde nastala opšta bežanija sa NMUI, mnogi su se prisetili Jagodnike Simonović i onog njenog “Ništa, samo da ti čujem glas”. Bili ljudi, čuli, videli da tu više nema ljubavi, pa požurili kući na “Zadrugu”, dok je ne ukinu, jer “drug Tito je rekao studenti su u pravu”, kad taj rijaliti imenuju kao jedno od najvećih izvorišta agresije u društvu.
Zbog svega toga bilo je očigledno da su na bini većoj nego za Rolingstounse iste večeri oživele i neke čuvene replike iz filma “Maratonci trče počasni krug”, autorskog dvojca Dušan Kovačević – Slobodan Šijan iz 1982. godine. Mada se pokazalo da je i sam naslov ispao više nego aktuelan.
Kad je “Laki je malo nervozan” počeo da obećava prosečnu platu od ‘iljadu evra, samo je falio Bili “Piton” da primeti “u januaru ste rekli lova u aprilu, a to je bilo pre godinu dana”. Zato je mnogo realnije zvučala replika iz Pantelijenog testamenta “svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu ostavljam sebi”, a za raju “i ti ćeš kume, jednog dana”…
Bilo kako bilo, NMUI je ispao najzanimljiviji tamo gde je i porođen, na televiziji za ružičastu sreću. Ma koliko se ekipa stalnog zasedanja trudila da čitavu stvar “opravi”, na kraju su “ostali samo dugmići”. Tek toliko da napaćena publika zaključi “ko je vas poznavao, ni pakao mu neće teško pasti”.
“Neprijateljske” televizije su u isto vreme emitovale snimke ljudi koji su izgovarali, uglavnom sakrivenih lica, čuvenu repliku Rahele Ferari iz prvog nastavka “Tesne kože” (režija Mića Milošević, 1982. godina): „Celog života sam štedela. Ceo vek štedela. Štedela paru na paru, jela koske i kačamak, pušila najgoru krdžu i šta sam uštedela? Ništa!“
Neki bi dodali “Brate, ja nemam prihode, al’ nemam ni rashode!” poput onog zgubidana “Avaksa” sa krova jednog voždovačkog solitera (“Kad porastem biću kengur, 2004. Radivoje Andrić). Iz istog filma je i replika „Idi po pivo, možda ti se nešto i desi“, mada su mnogi, kad su na NMIU videli onu pevačicu u prvim borbenim redovima pomislili “vodi je u mrak, da ti svetli”.
I tako iz filma u film. Snimljeni pre više decenija, a radnja i replike kao da su od juče…Oko nas na sve strane “balkanski špijuni” i razni nasilnici čiji je moto “Đura će ti oprostiti što te je tukao”, baš zbog kojih se ponovo čuje ono iz “Mi nismo anđeli” (prvi deo, Srđan Dragojević, 1992.): “Nikola, javi se večeras, pa da idemo negde da se zezamo…” Obično petkom uveče, kad petak nije dan za NMUI.
Kako su ta okupljanja i šetnje bivali masovniji, sve češće se čulo i “Javi Đuri da blokira aerodrom” (opet ”Balkanski špijun”, Dušan Kovačević – Božidar Nikolić, 1984.). Posle toga je “šio mi ga Đura” i zaista zatvorio aerodrom, ali to više nikome nije bilo smešno.
Jedino se nije ostvarilo moje predviđanje da će i neki od običnih učesnika “najvećeg u istoriji” ugasiti televizor i izgovoriti nešto poput čuvene replike iz “Lepote poroka” (film Živka Nikolića, 1986.): “E, sa kakvim međedima nam život prođe!” Ovo nema veze sa Dodikom na “rolingstouns” bini, časna reč!
* * *
U letnjem trobroju “Ježa”, osim ove moje priče, svojim prilozima za koje i dalje ne primaju nikakav honorar, zastupljena je prva liga ovdašnjih pisaca, pesnika, satiričara i karikaturista:
Jugoslav Vlahović, Mile Pop Ilijev, Mića Miloradović, Milanko Kaličanin, Predrag Perišić, Dragoslav Janošević, Milan Mihajlović, Saša Dimitrijević, Matija Bećković, Dragutin Minić Karlo, Zoran B. Petrović, Slobodan Srdić, Ljubodrag Stojadinović, Zoran Petrović, Novo Tomić, Aleksandar Stojadinović, Vanja Bulić, Sava Babić, Muhamed Đerlek Maks…
Tus u i Ninus Nestorović, Vasil Tolevski, Dragoslav Mitrović, Raša Papeš, Ljubomir Ilić, Miladin Ševarlić, Baćko Milačić, Slobodan Obradović, Zoran Živković, Dušica Milanović Marika, Radivoje Bojičić, Mladen Đurović, Ilija Lakušić, Milen Milivojević, Perica Jokić, Mirjana Jurčić, Miladin Berić, Željko Marković, Nebojša Redžić, Veselin Milićević, Šimon A. Đarmati, Željko Žele Jovanović, Ljubiša Veljančić, Miodrag Lazarević…
Čast mi je da najavim i priloge koje potpisuju Jasmina Bukva, Dragoslav Mišić, Miljenko Žuborski, Dimitar I. Vilazorski, Nebojša Trša Stanković, Zoran Jovanović, Dragan Uskoković, Milko Grbović, Milan Kuridža, Vesna Tomić, Dragan Đurđević, Nada Karadžić, Radmilo Mićković, Slađan Martinović Bukovski, Srđan Hadžić, Goran Ivanković, Dušan Vidaković, Živko Đuza, Milan Gajović, Milan Pantić, Milorad Ćosić, Miroslav Sredanović i Rajko Micin.
Nadam se samo da niko neće, čitajući ovaj niz imena, izgovoriti čuvenu repliku iz filma “Balkan ekspres” (1983. godina, režija Branko Baletić), kad onaj agent koga je glumio Crnogorac Milo Miranović kaže: “Au, šta je ovde džabalebaroša!?”
BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar