Kažu neki da je večerašnja šetnja do zgrade televizije za ružičastu stvarnost problematična, pa pominju maltene iste razloge kojima se osporavalo pravo dostojnih dunđera da se onomad okupe ispred zgrade N1 televizije (sloboda medija, privatno vlasništvo, pritisak na uređivačku politiku…).
S druge strane, teško da ima bolja adresa za isticanje onih zahteva protesta “Srbija protiv nasilja” koji se odnose na ukidanje sadržaja koji promovišu nasilje, zabranu rijaliti programa i oduzimanje nacionalnih frekfencija televizijama koje su, po rečima narodnog poslanika Dušana Radosavljevića, “čitavu zemlju pretvorile u rijaliti”.
On se pre tri dana posebno osvrnuo na voditeljku koja je ranije bila deo takvog programa, a danas ugošćuje političare: ,,Srbija je pretvorena u jednu rijaliti šatru ispod koje se krekeće, krebezabliše, majmuniše… Voditeljki koja je pre nekoliko godina u jednom rijalitiju pravila analizu ljubavnih odnosa Mace Diskrecije i Zmaja od Šipova, sada na drugoj televiziji daju intervjue cela Vlada i šef države.”
Iz pokreta “Kreni-Promeni” pre nekoliko dana su objavili rezultate istraživanja javnog mnjenja, po kojima je na pitanje „da li treba ukinuti sve rijaliti programe na televizijama sa nacionalnom frekvencijom“ čak 43,6 odsto ispitanika odgovorilo sa „da“, 28,1 odsto je bilo za to da rijalitije ne treba ukinuti ali da bi njihov sadržaj trebalo strože kontrolisati, 20 odsto smatra da ih ne treba ukidati, a 7,9 odsto je izjavilo da “nema stav”.
Takvi podaci donekle opravdavaju trasu večerašnjeg, devetog po redu, protesta: Od Rosandićevih konja pa Ulicom kneza Miloša, preko “Mostarske petlje” i Bulevarom kneza Aleksandra Karađorđevića do zgrade televizije za ružičastu sreću. Da baš ne pominjemo Danteov “deveti krug pakla”, u kome su grešnici koji su izdali porodicu, državu, domaćine (po zakonu gostoprimstva) i Boga, u čijem “hladnom i okamenjenom srcu nije bilo plemenitosti i ljubavi”.
Iz razumljivih razloga, prvo da se ne bi ponavljale trase, a mnogo više da se izbegne uzbrdica od Autokomande do oboda Dedinja, ovog puta kolone nezadovoljnih i za sudbinu svoje dece zabrinutih građana neće proći Bulevarom oslobođenja kraj Hrama Svetog Save. Za koji je država još jednom uplatila popriličnu donaciju trećem “najuspelijem preduzeću u Srbiji”, kako su ovih dana poslovanje Srpske pravoslavne crkve označile kolege iz “Danasa”.
PROČITAJTE JOŠ
Što bi, svakako, izazvalo dosta ljutitih i nervoznih reakcija tipa “dok mala Nina prodaje krofne za pregled svog oca”…
Mada bi, ruku na srce, istu takvu pažnju zasluživalo i nešto što je na platou ispred hrama uočila moja “školska drugarica” Antonela Riha (zajedno smo prošli obuku za predavanja budućim novinarima): “Ovde možete naći svog viteza, stati na čarobni ćilim, slikati se sa Kosovom, zavetovati se ‘dogodine u Prizrenu’, imati Hram kao dekoraciju. Možete pogledati i u vis, u Mitrićev krst na vrhu crkve, samo on, srećom, ne može da stane u ovaj kičeraj, niti u selfi.”
Na to je moja prijateljica Biljana Willimon imala ubojit komentar: “Šta reči, kad već plačemo. Nasilje kičom!”
Kič je rođeni brat rijaliti sadržaja, jer takođe, da bi se približio što široj populaciji, podilazi nerazvijenom ukusu i izvesnim potrebama ljudi, koje su na granici vrednosne i moralne neprihvatljivosti, ali sa jakim emocionalnim nabojem. Zato, u cilju zaštite od negativnog uticaja kiča u svim područjima života, pojedine zemlje pribegavaju većem oporezivanju ili zabrani distribucije takvih proizvoda.
Mia Velić, saradnica portala “Sociološka imaginacija”, svojevremeno je povezala “materijalni kič” u vidu raznih predmeta i oblika ponašanja sa sadržajima raznih filmova, televizijskih serija i naročito rijaliti programa: “Gledanje tih sadržaja ne zahteva nimalo razmišljanja, potpuno nam se mozak ‘isključi’ i u tome ne vidimo nikakav problem jer nam prija da posle dugog i napornog radnog dana malo ‘danemo dušom’. Ali ukoliko stalno gledamo ovakve sadržaje pamet će nas polako napustiti, sporije ćemo kapirati i logičke funkcije će nam odumreti.”
Psihološkinja Ana Mirković je ovih dana u razgovoru za “Vreme” rekla da “mi jednu deceniju, a verovatno i duže, živimo u atmosferi nezamislivog nasilja, čiji su najveći izvori tradicionalni mediji”:
“Društvene mreže su samo refleksija društva, a mediji su ti koji stvaraju atmosferu u društvu. Svakog dana nas kroz informativne emisije brutalno emocionalno zlostavljaju čelnici sistema. Ako mi pristajemo da budemo žrtve, kako onda da našoj deci objasnimo da ona na to ne treba da pristanu? Kako da nam poveruju? Deca najviše uče po modelu. Pristajanjem smo dali model našoj deci da treba da trpe.”
Ona je još dodala da se stvarno nada da će se “dogoditi reset kakav svi priželjkujemo i da se ovo društvo probudilo”, a “pošto ne možemo ići niže, nadam se da je ovo trenutak u kom možemo samo da krenemo napred.”
BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?