Siguran sam da se neće naljutiti moj prijatelj Milan Miodragov Pajević, što ću za povod današnjeg komentara iskoristi njegovu prekjučerašnju objavu pod naslovom "U susret večeri": "Bio sam juče, u porodičnoj kući u zavičaju. Među nekim svojim papirima pronađem nekoliko požutelih, otkucanih italik fontom na mašini 'oliveti' kasne noći 14. na 15. mart 1991. godine. Pitaju me ovih dana, da li šetam? Neki mi prebacuju što ne pišem o tome… Evo odgovora, napisanog pre više od 32 godine, u sobi stana u Bloku 45.”
Današnje čitanje ovog Milanovog lirskog zapisa, ostavlja utisak pomalo naivnog očekivanja da se ne toliko tog zlehudog Devetog marta, koliko kasnijih dana kod Terazijske česme dogodilo nešto što vraća nadu… Zato je tekst nastao „peti dan posle“ posvećen „onim roditeljima koji su pošli da vrate svoju decu kućama, a ostali sa njima, do kraja“:
„Odavno sam prestao da se radujem, tako da i najveća radost kod Srba kad se dete rodi nije mogla da me ponese. Jer sam se, jednostavno, plašio za njegovu budućnost.
I šta nam se to dogodilo? Danima zaplašeni da nam se nešto strašno ne desi, jer je sve ukazivalo na to, jedna užasna netolerancija, jedna užasna arogancija, jedna užasna bahatost, obostrani inat, pretnje, ucene, ‘nemogućnost da se oslušne’ (kao što reče zemunski prota, uz suze onomad na Terazijama)…
I onda devetog, jeza, beznađe, patnja i nemoć… Pa bes. Bes! Ključalo je odozdo iz stomaka… I nama nesvrstanim, neopredeljenim, ali zato ne manje Srbima…“
Na Milana je te martovske večeri na Terazijama poseban utisak ostavila devojka u beloj jakni, apsolvent rudarstva, koja je sa česme rekla: „Htela sam da odem, jer mi niko nije ponudio prostor i mogućnost da ostanem, a od sinoć, imam potrebu da ostanem“.
„Šta nam se to dogodilo, pa smo počeli da se radujemo? I nadamo. I verujemo. Ne samo da ćemo možda sledeću platu primiti na vreme, već da će i moj sin i naša deca koja kucaju na vrata tih istih univerziteta i koje regrutuju za ovu našu armiju imati nadu… I počeli su da dižu glave. Prema suncu. I beže od osećanja beznađa. I beskrajno su radosni što su se pomirili sa svojim roditeljima. Koji im nisu branili da ovih dana ne budu gledaoci, već učesnici u veličanstvenoj predstavi na Terazijama pored Česme koju je prenosio ceo svet…“
PROČITAJTE JOŠ:
Tridesetdve godine kasnije javnim prostorom u zemlji Srbiji dominira ista užasna netolerancija, ista užasna arogancija, ista užasna bahatost, obostrani inat, pretnje, ucene, „nemogućnost da se oslušne“…
Tridesetdve godine kasnije deca koja kucaju na vrata naših univerziteta ili su tek nekoliko semestara na njima počela su da dižu glavu. Prema suncu. I beže od osećanja beznađa. I nekako su se pomirili sa svojim roditeljima…
Ili im oprostili što više ne šetaju… Tri decenije izneverenih nada i uzaludnih očekivanja učinile su svoje… Tako sam razumeo „odgovor“ mog prijatelja Milana.
Ne znam ko je „devojka u beloj jakni“ sa Terazijske česme. Nisam baš siguran da je posle svega što se događalo tih nesretnih devedesetih, ali i tokom one postraumatske decenije “kad su došli novi”, verovala da vredi ostati u Srbiji. Za inženjere rudarstva svuda ima posla…
Moj prijatelj je svoju objavu ilustrovao poznatom fotografijom devojke u crnoj jakni, koja se smatra „ikonom“ Devetog marta. Inženjerski korektno, naveo je da je „fotografija sa interneta“, ali u ovom slučaju to je više nego nedovoljno.
Zato sam ispod njegove objave dopisao: „Ovu fotografiju napravio je legendarni fotoreporter ‘Borbe’ Miloš Cvetković. Isti kadar postoji i na fotografiji kolege Predraga Mitića, u to vreme urednika fotografije u ‘Borbi’, koju smo kasnije koristili kao plakat uz naš slogan ‘List istine’. Zbog toga smo Dragani Milojević-Srdić (1951-2010), koja je na ovoj fotografiji, sredinom 1992. isplatili pozamašan iznos za ‘autorska prava’. Ona je tada postala jedan od viđenijih članova Srpskog pokreta obnove, koji je polako pokazivao svoje pravo lice.“
Uz komentar sam priložio i fotografiju Peđe Mitića, ne samo „zbog ravnoteže među zvezdama“, kako bi to rek’o Đorđe Balašević. Možda se baš ovih dana treba i više nego dvaput prisećati tih događaja, kako bi nam bilo jasnije kako je propast Devetog marta, uz sve ostalo, utkana u sve strahote koje je kasnije zabeležio Miloš Cvetković po ratištima i stratištima nekadašnje zajedničke države.
* * *
Mog prijatelja „Cveklu“ ću večeras sresti na otvaranju izložbe njegovih fotografija i predstavljanju knjige „Moja Bosna“. Izdavač knjige je forum ZFD iz Kelna, a doprinos realizaciji ovog značajnog događaja dali su Nataša Govedarica, Slaven Rašković, Darko Cvijetić, Igor Čoko i, of course, Miloš Cvetković.
Mislim da ne treba bolja pozivnica od samo jednog odlomka iz uvodnog teksta Darka Cvijetića: „Jer pogled je ledio slike da bi pamtio! Takve su fotografije, takav je pogled zaledio Miloš Cvetković, dajući vidu nezaborav, i to tolike jačine da svaki osvrt na njih jest aktivacija mojeg duboko skrivanog PTSP-a. Rat se ne može preživjeti netaknut, rat je uzidan u oči nove generacije (mojeg djeteta) i precizan je slikopis Cvetkovićevog tkanja po viđenom. Nema nekažnjeno viđenih užasa, nema zaborava za jednom pogledani jad i bijedu ljudsku.“
Vidimo se u galeriji NVO HAB, Dobračina 4, od 18 časova.
********************************
BONUS VIDEO: Pogledajte kako su izgledati protesti iz ugla TV NOVA
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar