Piše Ivan Mrđen: Tri krpe za Holivud

U subotu sam bio poput onog „Viljuške“ iz filma „Lepa sela lepo gore“ (premijera 1996. godine, po istinitom događaju iz ratne biografije mog prijatelja Radovana Borojevića, scenario, uz režisera Srđana Dragojevića, napisali Vanja Bulić, Bilana Maksić i Nikola Pejaković, u najvažnijim ulogama Dragan Bjelogrlić, Nikola Kojo, Bata Živojinović, Zoran Cvijanović, Dragan Maksimović, Liza Monkjur). Taj lik učinio je nezaboravnim moj prijatelj Milorad Mandić Manda (1961-2016).Ko se ne seća, to je ona scena kad početkom devedesetih godina prošlog veka „Viljuška“ gleda ratnohuškački dnevnik Televizije Beograd (ili neki od čuvenih „dnevnikovih dodataka“), odgurne bogatu trpezu ispred sebe i psujući majku „ustašama i balijama“ prijavljuje se u dobrovoljce za neki od ratova „u kojima Srbija nije učestvovala“.Tako i ja, u subotu popodne malo prilegao, vidim na televizijama koje to prate praznjikav prostor ispred Rosandićevih konja, čitam po društvenim mrežama zlurada botovska seirenja, da baš ne kažem proseravanja, pa naglo ustanem i kažem sebi: „Moraš“... Podstaknem i mlađariju po kući, oni umorni tek stigli sa puta, odvezem ih do Crkve svetog Marka, vidimo se na Dedinju... Ja deo puta, priznajem, prešao kolima, pa sačekao kolonu kod Botićeve... Baš tu, kaže naša stara istorija, na sutrašnji dan „doneta odluka o opštenarodnom ustanku“.Tu se pozdravih sa desetak poznatih mi likova, sve fini neki ljudi, od onih kojima bih ne samo ostavio bicikl da pričuvaju već im poverio i da brinu o dečurliji, nije važno koliko nas je već kakvih nas je na tom putu...  A gore kod Zadružnog doma, kad je postalo očigledno da su pacovi ostali u mišjim rupama, da jednostavno nema odgovora na skandiranja „robija, robija“ i „ubice, ubice“, plus „Vučiću, odlazi“, da je bagra u tesnim crnim majicama tek obično rešeto, kad je na one tri krpe za Holivid zasvetlela „špica“ sa porukom „Ko je ubio Olivera?“ – bio sam siguran da je urađen još jedan odličan posao. I da je nasilje dobilo jednu od svojih najvažnijih adresa, jer je locirano na samom izvoru.Da se razumemo, ono tamo nije bila nikakva zastava. Bez grba, nepovezano, srozano na zemlju pa bržebolje podignuto, takva ikonografija mogla je samo da zaustavi poneko jaje ili paradajz koji bi poleteli ka zgradi televizije za ružičastu stvarnost. Mada, s druge strane, ko danas ima para za bacanje, kad se znaju cene osnovnih životnih namirnica...Gledajući u te tri krpe iza kojih se sakrila sva beda sadašnje Srbije, pomislio sam kako bi se ove julske večeri pomirili Semjuel Džonson (britanski pesnik i publicista iz 18. veka) i Emroz Birs (američki skeptik sa kraja 19. i početka 20. veka). Prvi je trvdio da je „patriotizam poslednje utočište hulja“, drugi je smatrao da ološ prvo posegne za nečim iz tog arsenala.Početak ili kraj, svejedno, vredi ponovo citirati nešto što je moj prijatelj Slaviša Lekić (1959-2021) izgovorio u petak 15. marta 2019. godine u Kovinu, kad su skupovi slični ovom „majskom prevratu“ održavani po firmom  „1 od pet miliona“:“Patriotizam jeste poslednje utočište hulja ako pod patriotama podrazumevamo ove naše vlastodršce koji se usta krcatih nacionalnim interesima busaju u srpske domoljubne grudi, dok su im džepovi i računi puni stranih valuta. Zato je patriotski pitati kad ćete, mafijo, prestati da nam od države pravite kartel? Patriotski je pitati: hoćeti li nam mirno vratiti otetu državu ili da je opet osvajamo? Patriotski je pitati: zašto primaju plate premijerka, ministri, predsednica Skupštine, načelnik generalštaba, republički javni tužilac, direktor katastra, gradonačelnik Beograda, glavni urednik RTS-a … ako sve te poslove obavlja jedan čovek?”Tačno 1.568 dana kasnije sve je isto. Zbog toga smo opet na ulicama, pa je i Lekić nekako opet sa nama!