Piše Ivan Mrđen: Nikad nije kasno za prave reči…

Kao da su mnogi osetili neku vrsti lične odgovornosti što se tu kraj nas događaju takve stvari (da pomenem samo nasilno ukidanje lokalne radio stanice, nemar i nebrigu nadležnih, beskrupulozno ukidanje električne energije zbog neplaćenih računa, uglavnom sirotinji, privremene poslove, na kratko i na crno, nemogućnost adekvatnog lečenja…).Nešto ne vidimo, nešto se pravimo da ne vidimo, o nečemu ne razmišljamo sve dok to isto ne zakači i nas, lično, za mnogo toga mislimo da je sitno i pojedinačno pa uglavnom ne vidimo da je sve to deo opšteg sunovrata… Moralnog, materijalnog, kulturnog, medijskog, pa ako baš hoćete i nacionalnog.“Ljudi su gladni a ne siromašni”, ispravila je Marina Vranić svoje prijatelje iz leskovačkog udruženja, na čijem čelu je njihov sugrađanin dr Aleksandar Rangelov. Zato je na mestu pitanje kakva je vajda od lepo sročenih saopštenja posle smrti neke izgladnele i nezbrinute osobe, gde smo bili svi mi, i njene komšije i kolege, da se oglasimo u vreme kad smo još mogli da joj pomognemo.

Od svih tih reakcija, užasavanja i saučešća, pa i komentara u stilu “gde mi to živimo”, nikome neće biti lakše. S druge strane, međutim, objavljivanje ovakvih priča može da pomogne nekom drugom, da onih čuvenih “sto grama empatije” zaista bude “za poneti” (pod tim naslovom sam letos pisao o teškom životu Zorice Vučković iz okoline Svrljiga), pa da bar za neko vreme, makar i simobilično, nekome konkretno pomognemo…* * *Nikad nije kasno za prave reči. Pre tri dana, 28. oktobra, navršilo se dve godine od kako je u staračkom domu u Zrenjaninu, izmučen bolovima gotovo odahnuo moj prijatelj Slobodan Arsić (1947-2021). Sahranjen je “o opštinskom trošku” na groblju u selu Vojvoda Stepa, rodnom mestu njegovog oca Milorada…

Arsu, Bobana, Pakija… posećivao sam u poslednjim mesecima njegovog života, kad sam tu “štafetu” preuzeo od našeg drugara Vjekoslava Nanevića (1951-2021), jednog od 17.470 žrtava “najsmešnijeg virusa”, kako su u ovoj državi nazivali koronu kad im je trebalo.Na dan Arsinog nedočekanog 74. rođendana (17. novembra 2021.) objavio sam “neposlato pismo” njegovoj ćerki Mirni i sinu Urošu, koje su godinama majka i baba pričama o nasilničkom karakteru njihovog oca držali daleko od njega. A onda je on, više svojeglav nego gord, izbegavao i svaku pomisao da ga rođena deca vide bespomoćnog, u kolicima, bez jedne noge, bez sredstava za pristojniji život… Zamolio sam ih da, posle svega, makar smognu snage i odu do njegovog groba.Portugalski nobelovac Žoze Saramago pisao je da smrt može biti gospodstvena, jer “takvom smrću čovek ne gubi ništa osim života”. Ma kako apsurdno zvučalo, Marina Vranić je u mraku svog stana sačuvala tu vrstu gordosti i dostojanstva, jer, ako ništa drugo, nikoga nije ništa molila.* * *Sve što ostaje, pa i sećanje porodice i prijatelja, čovek sam stvori ako živi na svoj način, otmeno, plemenito, gospodstveno… Tako je živeo moj prijatelj Ratomir Raša Lazić (1944-2016), nekadašnji direktor nekada moćne izdavačke kuće “Jež”.

Njegovi sinovi Aleksandar i Uroš su prekjuče na Topčiderskom groblju sa porodicom i prijateljima imali još jedno “šaputanje sa Rašom”, kako se zvala njegova emisija, koju je kao penzioner uređivao i vodio na Radio Barajevu. A ja sam se 15.405 kilometara daleko, ovde u Melburnu, setio jednog događaja od pre skoro tri decenije, tačnije od onog dana kad sam na beogradskom Novom groblju slušao Rašino opraštanje od našeg zajedničkog prijatelja i kolege Bogdana Bogdanovića.„Boćina“ porodica je nekako htela da otalja tu sahranu, a onda je Ratomir Lazić svojim govorom vratio sve na svoje mesto, napravio gotovo spomenik čoveku koji je bio bolji od svih njih. Na kraju je uzviknuo njegovo ime i dodao: „Čoveče, ljudino!“Nikad nije kasno za prave reči!