0
Danas se u mnogim zemljama sveta, poput Meksika, Nemačke, Italije, Austrije, Mađarske… tradicionalno obeležava Dan mrtvih. U državama nastalim iz bivše zajedničke domovine danas je praznik u Sloveniji i Hrvatskoj, dok će pravoslavni vernici u subotu 4. novembra imati takođe tradicionalne, jesenje (Mitrovske) zadušnice.
Suština je ista, tog dana se okupljaju porodice i prijatelji kako bi odali počast i sećali se prijatelja i rođaka koji su umrli, ne samo u prethodnih dvanaest meseci. Pod uticajem zapadne potrošačke kulture osnovna ideja ovog dana je malo iskomromitovana manijom zvanom “Noć veštica” (tradicionalno, poslednja noć u oktobru), dok u zemlji Srbiji ponekad ima preterivanja u pogledu običaja da se tog dana na groblje iznose žito, hrana i piće…
Od verovanja da se time “hrani duša pokojnika” do namere da se makar simbolično pomogne siromašnijim sugrađanima, nekako se stiglo do besprizornog pokazivanja u stilu “ima se – može se”, što ponekad deluje više nego groteskno. Bilo kako bilo, ni za današnji dan tamo gde se slavi, ni za zadušničke subote kad “naiđe red”, ne preporučuje se vožnja kolima u blizini grobalja.
Ja, lično, kad sam u Beogradu imam običaj da odem do nekog groblja sredinom sedmice, sabajle, dok još može autom da se uđe, pošto na svakom imam sve više dragih mi osoba, sa kojima me vežu nezaboravne uspomene. A i groblja sve šira, parcele sve raštrkanije, od Vlade “Opanka” na ulazu kod okretnice “šes’etpetice” do Srđana Radulovića na drugom kraju Novog bežanijskog trebalo bi mi, s ovim mojim kukovima, tri četvrt časa hodanja…
Ne bih dalje da nabrajam, jer se plašim da ću nekoga zaboraviti, samo bih dodao da mi i za te kratke rituale treba sve više vremena, posebno ako shvatim da ih osim mene niko nije obišao u međuvremenu.
Da ne mračim, što bi rekla mlađarija, jer su i Meksikanci, koji su prvi počeli sa ovakvim podsećanjem na preminule vremenom današnji praznik pretvorili u vesele prigode da se prisete lepih trenutaka i anegdota iz života dragih im pokojnika.
* * *
U zemlji Srbiji, na žalost, sve više se smišljaju duhovitosti na račun opravdanih sumnji da mnogi pokojnici i dalje uredno “glasaju” na sve učestalijim, sve dramatičnijim i sada već neizvesnijim izborima.
PROČITAJTE JOŠ
Uporište za takve dosetke i čitavu enciklopediju ubojitih aforizama nalazi se prvenstveno u podatku da je pravo glasa na prethodnim parlamentarnim i predsedničkim izborima, održanim u aprilu prošle godine, imalo 6.502.307 građana, dok je ovih dana zvanično saopšteno da je popisom stanovništva tokom iste godine utvrđeno da u Srbiji živi ukupno 6.647.003 stanovnika.
Pošto je apsurdno i pomisliti da se među njima nalazi tek nešto manje od 150.000 maloletne dece i omladine, “razlika” je prvenstveno potražena u nepreglednim kolonama onih koji su otišli iz Srbije, ne verujući previše u sliku sa televizija sa sreću i ružičastvu stvarnost, a nisu se “ispisali sa biračkog spiska”.
Iako se ta brojka meri stotinama hiljada, još uvek treba nekako namaći “poželjnu izlaznost” i, of course, čvrstu veru u napredne drugove, pa je i zbog toga Radivoje “Lale” Bojičić ovih dana objavio nekoliko sjajnih aforizama, od kojih vašoj pažnji preporučujem dva: “Otišao sam na deda Perin grob i pripretio mu da ću, ako izađe na izbore, sledeći put doći sa glogovim kocem.”; “Za ovu vlast moj pokojni otac ne bi glasao ni mrtav” Ali, ko njega pita.”
I Ninus Nestorović, zadnja pošta Novi Sad, ima nekoliko antologijskih na istu temu. Kao, na primer, ovaj: “Vlast mrtve birače ne želi da skine sa biračkog spiska iz opravdanih razloga. Tim koji pobeđuje nikad se ne menja!”
Komentar ću takođe prepisati od dvojca sa “dunavske transverzale” (od “Štranda” do Dorćola): “Mrtvi glasači u Srbiji redovno izlaze na izbore, pa bi bio red da i oni konačno dobiju svog predstavnika u Skupštini”, kaže Nestorović. S tim se slaže i ništa manje legendarni “Lale”: “Grobar se vraća u izbornu kampanju. I biće zadužen za mrtve na biračkom spisku!”