Piše Ivan Mrđen: Kratak uvod u teoriju "paštalogije"

U takvim situacijama obično se setim starog pravila “ne raspravljaj se sa budalom, spustiće te na svoj nivo i pobediti na iskustvo”. Zbog toga, valjda, vremenom prilično suzimo krug ljudi sa kojima provodimo vreme, pa nam ponekad ostanu prijatelji i oni sa kojima možemo lepo da o svemu – ćutimo!

Nevolja je što većina ljudi instiktivno strahuje od svega što se događa ili najavljuje, pa oseća potrebu da to podele sa auditorijumom koji im je na raspolaganju, pa makar to bilo i društvo za kafanskim astalom. Mnogima je to i jedina prilika, pa je koriste sve češće i sa sve manje takta…

Ništa novo, kafana je, kako je govorio bard srpske sociologije dr Cvetko Kostić (1912-1985) oduvek bila “sociološka laboratorija”, gde, kao u retko kojoj demokratskoj instituciji, svi imaju priliku da budu “predsednici”, “premijeri”, “gradonačelnici”… sve do selektora fudbalske reprezentacije.

* * *

U poslednje vreme, međutim, sve češće se, ako pokušate da argumentima, čijenicama ili aktuelnim primerima zaustavite nečija pametovanja, nailazi na neprobojan zid od samo dve reči: Pa šta? Iza toga sve je podložno relativizacijama “i pre je tako bilo”, “isto je i u drugim zemljama”, “šta su radili oni pre ovih”, “nije to ništa strašno”…

Kolega Predrag Perišić je u najnovijem trobroju “Ježa” čitavu “paštalogiju” prikazao kroz desetak primera, čiji karikaturalni karakter više izaziva zebnju nego (pod)smeh:

“Vlast svoje poraze proglašava za pobede! Pa šta? Pobeda i poraz imaju isto početno slovo - P.

Vlast od nas pravi lude. Izbori su pokradeni to svi vide! I nikog da zbog toga sude! Pa šta? Od Stefana Nemanjića do Brnabića nije bilo poštenijih izbora!

Seljanka na pijaci mi kaže da je na adresu njene staje za ovce i koze stiglo 50 glasačkih listića. Pa šta? Poštar pogrešio adresu!

Moj komšija iz prizemlja kaže da se neki nepoznati narod prijavio na njegovoj adresi… Pa šta? Ljudi došli rođacima u goste! Šta je tu čudno?

Moja tetka kaže da je na adresu njene vikendice u Čortanovcima stiglo 125 glasačkih listica u koverti sa napomenom da ih podeli u selu ako hoće mirno da spava. Pa šta? Možda je tetka kratkovida. Ili je izgubila naočare!. Ko zna šta je ona videla? I neka uzme nešto za spavanje!

U veslačkim klubu “Grafičar” u kome moj sin trenira rekom doplovilo stotine glasačkih listića pa sa deca morala veslima da ih uklanjaju iz reke! Pa šta? Reka nosi sve i svašta! Od govana do jorgovana!

Neki su ljudi na dečjem igralištu na Tašmajdanu delili deci bonbone i lizalice, pod uslovom da kažu mami i tati da glasaju, zna se za koga… Pa šta? Vi ne volite decu? Vi ne biste nepoznatom detetu dali bombonu i lizalicu?

Kolega iz Batočine mi kaže da je direktor u njegovoj firmi tražio od radnika da slikaju svojim mobilnim telefonima svoje glasačke listiće! Pa šta? To samo pokazuje brigu o našim radnicima. Slikate sve i svašta svojim mobilnim telefonom i niko se ne buni…

Moja rođena sestra se razvela od rođenog muža jer nije htela da glasa za one za koje je on glasao. A on je počeo da se dere i da joj preti i to pred decom… Pa šta? Naći će boljeg muža!

Ja sam dobio otkaz na poslu, nisam hteo da idem na miting, znate već koje stranke! Pa šta? Kod nas je jako razvijena služba socijalne pomoći za nezaposlene!

Nerviram se što nemam hrabrosti i snage da odem u beli svet, iz ove zemlje rugobe i srama, u kojoj vladaju pohlepa, laž i tama! Pa šta? Srećan put i doviđenja! Piši kad stigneš!

* * *

To ne znači da ne treba da branimo svoje stavove. Upravo suprotno. Život je stalna borba i nipošto ne treba posustajati. Ali, ne treba ni dozvoliti da vam uveravanje drugih da nisu u pravu postane važnije od onoga što je važno u našem životu.

U takvim situacijama od velike pomoći može biti genijalna misao Čarlsa Bukovskog (1920-1994): “Kad zaćutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobedio, to znači da više nisi vredan mog vremena!”