Piše Ivan Mrđen: Sto dinara, sto dinara...

Pošto se raspitaše za zdravlje i kojim poslom je svako od njih krenuo od kuće, prvi je upitao drugog da mu pozajmi „sto dinara do prekosutra“. Nekako mi to zaparalo uši, namah se setih Balaševićevog „Namćora“ i stihova „ne volem... što odasvud samo čuješ daj mi, il’ se prosi il’ se zajmi…”

Nije baš da nikad nisam isko, al’ nekako mi današnjih sto dinara suviše malo za takvo javno ponižavanje… Koje se, kad je ovaj drugi nekako po džepovima sakupio odgovarajuću sumu u novčanicama sa Njegoševim i Vukovim likom, nastavilo neumerenim zahvaljivanjem i još neumerenijim veličanjem ljudskih kvaliteta davaoca ove pozajmice.

“Jesi čovek, svaka Ti čast”, “malo je ljudi koji hoće da vide tuđu muku”, “hvala Ti, mnogo si mi pomogao”… I tako jedno dve stanice, dok je autobus mileo niz Ulicu Mite Ružića ka Bulevaru…

Poklonio mi je krajem prošle godine kolega Dejan Katalina, koji je do sada objavio jedanaest knjiga proze, a stariji ga pamte i kao saradnika na čuvenom “Leksikonu YU mitologije”, svoju prvu zbirku pesama pod naslovom “Hitovi poznog kapitalizma” (“Nova poetika”, Beograd, 2023). Obećao sam da ću, kad se ukaže prilika, neke od njegovih stihova iskoristiti kao komentar ovih mojih zapisa, posebno imajući u vidu pesmu “Patrijotska holding kompanija” za koju ima povoda iz dana u dan, koliko nam duša ‘oće…

Život, međutim, namesti da nešto ispadne sasvim drukčije nego što smo planirali, pa ću tako uz današnji komentar preneti deo Dejanove pesme pod naslovom “Tamo gde ga nema”:

“Tamo gde ga nema, novac je bog, svi mu se klanjaju, treba im njegova zaštita, njegov sjaj, njegova moć….”

“tamo gde ga nema, ljudi su jeftini, ne znaju svoju vrednost, a kad ga dobiju, po malo, na kašičicu kao sledovanje, odmah sve proćerdaju, jer nemaju meru…”

“tamo gde ga nema, ljudi su nesrećni, ne znaju šta bi sa sobom, život im je bezvredan, dosadan, uzaludan, prazan, lako ih je obmanuti…”

“tamo gde ga nema, niko ne ceni sebe, rasporodaje se, na sitno…”

Sad zamislite koliku zahvalnost mogu da pokažu oni koji će za dvadeset puta po sto dinara i celodnevnu prehranu da putuju na mitinge, kliču velikom vođi, glasaju gde im se kaže, menjaju adresu… U stvari, zamislite bedu koja ih je na sve to naterala…

Nevolja je što to ne vide ni oni koji ih angažuju, ni oni koji ih zbog svega toga osuđuju. Od njih i njihove muke svi okreću glavu, oni postoje samo kao brojevi u nečijem suludom izbornom “inženjeringu”…

Možda i zbog toga je u pomenutoj “dvadesetici” svima bilo neprijatno zbog “putujuće predstave”, ali su nekako odahnuli kad je, negde kod nekadašnjeg “Kluza”, jedna gospođa iz drugog dela autobusa uzviknula:

“Daj, čoveče, ne preteruj, daću ti dvesta dinara samo da prekineš da se toliko ponižavaš!”