Prvo da javim dragim kolegama Cvijetinu Milivojeviću i Peđi Karasoviću, zadnja pošta Agencija "Pragma", da ove godine, zbog porodičnih obaveza, neću moći da pođem sa njima do "slobodne teritorije", na uobičajeno avgustovsko druženje beogradskih novinara sa predstavnicima Čajetine.
Baš tim rečima – „slobodna teritorija za humor i satiru u specifičnoj Srbiji“ – ovu zlatiborsku opštinu označio je pre nekoliko dana moj prijatelj Slobodan Simić, predsednik Beogradskog aforističkog kruga, u svojstvu predsednika žirija za aforističara godine. Nije baš po običaju „što mi juče niste javili“, ali mi zaista bilo krivo što nisam prisustvovao svečanom uručenju ovogodišnjih nagrada, jer od četvorice lauerata dvojicu smatram svojim prijateljima.
Konkurs je po 15. put raspisala tamošnja biblioteka, koja, uzgred budi rečeno, nosi ime zlatiborske legende, neumornog bibliotekara, knjižara i etnologa Ljubiše R. Đenića (1914-1977). U novinama u kojima je objavljena vest o uručenju ovih nagrada biblioteka je „prekrštena“ u „Milisav R. Đenić“, što su podaci iz lične karte žive zlatiborske enciklopedije, istoričara i hroničara Milisava R. Đenića, koji ovog leta zaokružuje devetu deceniju.
Da baš ne insistiram na „sitnicama“, za iste novine, kako danas izgledaju i u koju tikvu duvaju, veliki je podvig što je uopšte objavljeno da je prvu nagradu dobio Milan Kuridža, aforističar iz Prijedora. Pa su još navedeni i neki od njegovih aforizama, poput ova dva: „Kriminal blijedi kad raste. Što je veći, slabije se vidi“; „Miting je demokratski oblik izražavanja volje jednog čovjeka“.
Gospodina Kuridžu ne znam lično, ali su zato na pobedničkom postolju dvojica mojih prijatelja koji mi svojim aforizmima veoma često „pomažu“ da se nekako iskobeljam iz neke preozbiljne teme.
Drugi nagradu dobio je Ninus Nestorović iz Novog Sada, pa da pomenemo samo dva od aforizama koji su osvanuli u već pomenutim novinama: „Na vlast ne treba da dovodimo ljude kad čujemo njihovo političko uverenje, nego kad vidimo lekarsko“; „Kad te majmuni podržavaju, lako je biti gospodar džungle“.
Ruku na srce, tim novinama u kojima sam svojevremeno naučio sve što treba znati u novinarskom poslu, “nos iznad vode” već godinama drži dobitnik treće nagrade, književnik i aforističar Bojan Ljubenović, zadnja pošta Kaluđerica. Urednik rubrike “Tako Reći Nezvanično”, koju nisu uspeli da ukinu ni prethodni, ni sadašnji “šetač po vodi”, u ovom izveštaju predstavljen je sa nekoliko uradaka, od kojih izdvajam: “Oni koji danas govore ‘ćuti, može i gore’, već sutra će biti u pravu”; “Naša mišja rupa je najveća. Prima sedam miliona ljudi”.
(Nemam puno isksustva sa kratkim formama, ali kad ukrstimo aforizme mojih prijatelja, dobijamo nešto što je u jednom trenutku moglo da bude naša realnost. Ili se to samo meni učinilo da su silina protesta protiv nasilja tokom maja i dostojanstven odgovor na njegov “najveći miting u istoriji” saterali kralja džungle u mišju rupu!?)
Pošto sam od onih koji su novinarstvo učili po nekim staromodnim pravilima, moram da pomenem da je u Čajetini istom prilikom uručena i nagrada za najbolju knjigu aforizama u 2022. godini, koju je dobio Jovo Nikolić iz Ugljevika. Naslov njegove knjige je „Pucnji bez opomene“, mada se meni čini da bi ipak moglo da nas i opomene i zabrine, što su dve tako vredne nagrade otišle preko Drine. Ispada da mi njima nagrade, a oni nama aforizme i Dodika!
Mada je, i po mom mišljenju, najveća vrednost ovakvih smotri humora i satire upravo u poštovanju celokupnog prostora bivše nam zajedničke države. Tako je nedavno u Pljevljima prvu nagradu na jubilarnom 30. konkursu za karikaturu, koja nosi ime Rista Pejatovića, dobio moj prijatelj Milorad Rankov iz rodnog nam Vršca.
(Karikaturu objavljujem uz ovaj tekst, a komentar čuvam za prve sledeće izbore, kad ih Đekna na mestu predsednika svega ovoga zakaže.)
Za ovaj zapis važnije je to što su na pomenutom natjecanju dve specijalne nagrade pripale Mirku Zuliću iz Podgorice i Damiru Novaku iz Malog Mihaljevca, mesta u Međumurju, zadnja država Hrvatska.
E sad, da ne narušim “ravnotežu među zvezdama”, za kraj teksta pozvaću već pomenutog predsednika Beogradskog aforističkog kruga i ovogodišnjeg zlatiborskog žirija Slobodana Simića. On je prošle godine na predstavljanju njegove knjige jednorečeničnih aforizama “Rečenica koja govori” prognozirao da će u “novom informatičkom 21. veku jednorečenični aforizmi i karikature bez reči biti najvažnija literatura”.
I dodao: “Rečenica koja sve kaže i karikatura bez reči… kome u današnje vreme više treba!”
***
BONUS VIDEO – Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?