0
“Valjda, oduži”, pomisliće danas moj brat Mića, kome je pravo ime Zoran, iščekujući da prođe i ovaj “prestupni” dan, pa da se počasti rakijicom ili pivom, pošto je izdržao još jednu februarsku svojevoljnu apstinenciju.
A pre 36 godina, 29. februara prestupne 1988. kao zamenik šefa Deska u „Borbi“ naručio sam priloge i objavio čitavu stranu velikog formata pod naslovom „Dan više“. Legendarni Dragoljub Žarković (1951-2020) je još tada zaključio da „nama treba dan manje“, jer bi „ekonomijama s negativnim predznakom odgovarale jedino godine sa manje dana“.
Profesor Ratko Božović (1934-2023) je poručio da bi taj dan mogao da bude prilika za „nepristajanje na preovlađujuće nekritičko mišljenje i trivijalizaciju stvarnosti, jeftinoću niskog ukusa, masovno ne-mišljenje i kulturu bahatosti i banalnosti“. Ko je preksinoć imao živaca da gleda nadmetanje za našeg predstavnika na ovogodišnjem „Eurosongu“ pomisliće da je ovo napisano juče!
Večiti Radivoje „Lale“ Bojičić je tom prilikom napisao da nama „ne treba kalendar, da bismo znali koji nam je danas!“ A ja bih iz njegove najnovije produkcije dodao zapažanje da „voditeljke ovdašnjih televizijskih dnevnika sve više liče na vesti koje nam čitaju“.
Vanja Bulić je intervjuisao psihologa dr Žarka Koraća, pa su zajednički konstatovali da „mi, Jugosloveni, s optimizmom gledamo u prošlost“. To, na svoj način, potvrđuje i ovaj moj ponovni pogled u prošlost, na tu lepu stranu koju je karikaturom ukrasio još jedan „ježevac“ Ljubomir Milojević Ljubac (1948-1998).
Uz sve to pokazao se antologijskim, samim tim i danas aktuelnim, aforizam Zorana Nikolića „Zozona“: „Kompozicija je u savršenom redu, samo je voz prošao!“
* * *
A pre četiri godine na današnji dan objavio sam u “Blicu” komentar zbog koga su neki moji prijatelji pomislili da sam pod stare dane počeo da navijam za Crvenu zvezdu:
„Danas gospodin Vladan Milojević počinje novi posao. Nekima se ne dopada klub u koji je preneo svoje ogromno iskustvo, talenat, znanje i sposobnost da organizuje rad i okupi ekipu, ali svaki novi teren je novi izazov, a on se izazova nikad nije plašio. I kad je počinjao od nule, imao je viziju, da bi vremenom sve svoje snage i sposobnosti stavio u službu ostvarivanja evropskih ciljeva i vrednosti. Zvezda nikad nije želeo da bude, ali su ga rezultati izdigli iznad proseka i obezbedili mu mesto u svakoj valjanoj hrestomatiji njegove branše. To su mu priznavali i protivnici i navijači drugih tabora, pa je možda i zbog toga nekima laknulo kad su pomislili da više neće morati da se sukobljavaju sa njim.
Imao je i grešaka, ponajviše u periodu kad se olako odrekao nekih veoma bitnih igrača, ali nikad nije dopustio da mu se strane mešaju u posao i sastavljaju tim. Kad su takvi pritisci postali neizdržljivi, našao je način da se dostojanstveno povuče i ode, iako je u svom voljenom klubu mogao da dočeka i penziju. Srećno, majstore!“
Tog dana je Vladan Milojević otišao iz Zvezde da bi preuzeo sudijski klub Al Ahli iz Džede, koji je vodio naredne dve godine. Međutim, ovo uopšte nije tekst o fudbalu, to je bio moj način da u “Blicu” ispratim iz “Blica” na novi posao u portal “Nova” mog prijatelja, kolegu i sjajnog urednika Veselina Simonovića (1959-2022).
U to vreme sam boravio u Australiji, pa nisam bio baš suguran da li će kolege iz “Blica” smeti i hteti da zabeleže rastanak sa ikonom tih novina iz njihovih najboljih dana, legendarnim Vesom. U to vreme su već počeli da mi malo, malo javljaju kako “nešto nije zgodno” (naročito su od mojih komentara čuvali beogradskog Iznoguda), zbog čega sam napisao tekst sa “duplim dnom”. Samo čitanje počnite sa “danas gospodin Veselin Simonović…”
* * *
Alo, bre, matori, imaš li ti neku novu priču, dokle ćeš sam sebe da prepisuješ… bolje da napišem ja nego da pomisle čitaoci.
Nije da nemam novu temu, evo već deset dana razmišljam kako da komentarišem što je direktor nečega što se nekim čudom naziva “Borba” baš 19. februara, na dan kad je pre 102 godine u Zagrebu izašao njen prvi broj, sav važan poranio u televiziju za ružičastu stvarnost da voditeljki lično uruči nekakvo priznanje blesavog naziva (“ za najgledaniji jutarnji program i saradnju”)…
Znate kome, znate zašto, meni nekako mrsko i da joj ime pomenem, možda zbog svih ljudi koji su u “Borbi” radili ili za nju pisali. A posebno zbog već nabrojanih u prethodnim pasusima!
To mi je na samo otužilo, već prilično i ogadilo ovaj prestupni februar!