Piše Ivan Mrđen: Kad dete neće da slavi rođendan...

Mislim da nije slučajno što smo baš preksinoć, dva dana uoči današnjeg 12. rođendana naše Dunje, Mirinog i mog najmlađeg i, by the way, jedinog unučeta koje odrasta, školuje se i stiče prva tinejdžerska iskustva u Srbiji, ponovo odgledali odličan američki film „Divan dan u komšiluku“.

„A Beautiful Day in the Neighborhood“, snimljen je 2019. godine u režiji Mariele Heler, po istinitoj priči o prijateljstvu novinara Toma Džunoda (Metju Ris) i Freda Rodžersa (Tom Henks), uglednog voditelja i tvorca popularne dečje televizijske emisije „Komšiluk gospodina Rodžersa“.

Novinar, koji se u filmu zove Lojd Vogel, dobija zadatak da napravi priču o Rodžersu i njegovoj emisiji. Nevoljno odlazi u studio gde Fred snima šou, da bi u pauzama sedeo s njim i postavljao mu pitanja. Međutim, vremenom se menjaju uloge i umesto da odgovara na intervju, Rodžers postavlja pitanja i postepeno pomaže novinaru, ne samo za pisanje teksta i već i u rešavanju nekih njegovih životnih problema.

Mira i ja smo ovaj lep film, kako to inače činimo već nekoliko godina, odgledali svako za sebe, ona u mojoj radnoj, ja u dnevnoj sobi, u položajima za koje smo vremenom utvrdili da nam najviše odgovaraju, a povremene komentare smo dovikivali kroz otškrinuta vrata... Ispalo je nekako da smo gotovo istovremeno oboje na isti način reagovali povodom današnjeg rođendana gospođice Dinje Živanović.

Dunja na odbojci Foto:Privatna arhiva„Kad pričate sa decom, stavite se u njihov položaj, pokušajte da se setite kako je bilo vama kad ste bili njihovog uzrasta“, rekao je Rodžers u jednom od razgovora sa Džunodom, pokušavajući da mu pomogne da prestane da se ljuti na svog oca Džerija (sjajan rola Krisa Kupera) i nekako popravi odnos ne samo sa njim, već sa svojom kompletnom porodicom.

* * *

Za Dunjino neočekivano odbijanje da na uobičajeni način proslavi današnji „divan dan“ teško da bismo nas dvoje mogli da pronađemo razloge u sopstvenom detinjstvu. Tokom našeg odrastanja tome se nije pridavao neki poseban značaj, ponekad bi nas roditelji malo jače povukli za uši „da porastemo“, a poklone bi odgađali do nekog neodređenog datuma, kao „posle prvog“ ili „kad vidim ocene“... To smo kasnije nadoknađivali preterivanjem sa proslavama rođendana naše dece, da bi dolaskom treće generacije svaki taj datum pretvaran u pravu svetkovinu.

Možda su deca pametnija od nas, pa na vreme shvataju da dva sata boravka u nekom skupo plaćenom prostoru više nikome ne predstavljaju zadovoljstvo, pa nevoljno učestvuju u već izlizanom scenariju sa tortom na kraju, družeći se sa decom koju ionako viđaju samo po rođendanima... Da bi na kraju u gomili "prigodnih" poklona teško našli makar jedan koji bi na duži rok zasluživao njihovu pažnju...

* * *

„Ništa nas ne vraća u detinjstvo jače i potpunije od sećanja na omiljenu plišanu igračku“, opet će Fred Rodžers, a nas dvoje do kraja pomenutog filma nismo uspeli da se setimo koji je od mnogobrojnih konjića bio Dunjin favorite.

To nas je podsetilo na čuvenog medu nešto starijeg Filipa, kome je on tepao „medo moj, pito od jabuka“. Kasnije je, kad su se preselili u Dubai, imao više od stotinu plišanih životinjica, ali izgleda da je baš to što ih je bilo puno ukazivalo koliko mu nedostaje ta jedna, taj njegov omiljeni meda.

* * *

Najlakše bi mi bilo da završim ovaj tekst čestitkom za Dunjin 12. rođendan. Živa bila, velika porasla, evo ti neki dinar pa kupi sebi šta ti se sviđa, kad već nećeš da ti napravimo proslavu. Na taj način, u stvari, niti vidimo konkretno dete, niti ga na pravi način čujemo, niti razumemo situaciju u kojoj odrasta njihova generacija, posebno ovde u zemlji Srbiji.

A možda je sve što im treba samo topao plišani zagrljaj...