0
Kad je u zemlji Srbiji bilo “moderno” podsmevati se susedima što razne strane reči, uglavnom engleskog porekla, menjaju domaćim mnogi su se utrkivali u smišljanju besmislenih koještarija, pa se tako moglo čuti da se tamo sad oluk naziva “okolokućnovodopišalo”.
Pre četiri godine, uoči novembarskog koncerta “Novih fosila” u „Sava Centru“, napisao sam „kako je dobro videti ih opet“ i dodao da sam nešto zbog naslova („Za stara dobra vremena“), nešto što nisam jedini koji pamti većinu njihovih hitova, tih dana dosta razmišljao o tome kako svi popularni pevači i grupe iz Hrvatske, koji su i dalje rado viđeni u ovdašnjim halama i dvoranama, govore i pevaju jednostavnim, svima razumljivim rečima jednog istog, zajedničkog jezika.
S druge strane, bilo mi je sve teže da gledam kviz „Tko želi biti milijunaš“ i da slušam Tarika Filipovića kako se muči sa „učinkovitošću“, „troznamenkastim brojevima“ i sličnim novofosilnim kroatizmima, jer ponekad opcije odgovora manje razumem nego kad isti kviz gledam u Australiji. To me podsetilo na frazu „muči se k’o Đogo s ekavicom“, iz vremena kad su u Republici Srpskoj insistirali da je u zvaničnoj upotrebi ekavska varijanta srpskog jezika, uz komentar da svako nasilje nad rečima ima neke veze sa ratom, a svaka pesma o ljubavi je samo to. Pesma!
* * *
Na meti podsmešljivih komentara ovdašnjih ljubitelja komšijine crknute krave našao se i natječaj za nove hrvatske reči, koji već godinama provodi zagrebački časopis „Jezik“, a podupire zaklada „Dr Ivan Šreter“. Ove godine su nagrađeni smislioci (da ne kažem, autori) reči „prestrujnik“ (strujni adapter), „šećerice“ (biljke od kojih se proizvodi šećer) i „bakroza“ (hepatolentikularna degeneracija ili Wilsonova bolest).
U najužem izboru bile su još i reči “dimodojavnik” (detektor dima), “izazor” (retrovizor), ”krugotok” (kružni tok), “obrubnik” (lajsna), “odricajnica” (izjava o odricanju od odgovornosti), “otpadalište” (odlagalište otpada), “prijevodnici” (titlovi), “prikaznik” (displej), “znojilište” (sauna)… Da baš ne teramo šegu sa učinkovitošću takvih kolektivnih silovanja jezika, bilo je i nekih reči koje su imale smisla, kao što je, na primer, “uspornik” umesto besmislenog “ležeći policajac”…
* * *
Možda i zbog svega toga dobar deo ovdašnje javnosti nije nedavno imao razumevanja za “duhoklonuće”, kao reč koja bi trebalo da označava u Srbiji sve rasprostranjeniju depresiju. Na konkursu za najlepšu novu srpsku reč, koji je organizovao sajt “Mala biblioteka” iz Londona, pobedio je ovaj predlog Dragane Albijanić iz Subotice, a najviše kritika bilo je na račun činjenice da u srpskom jeziku već postoji reč “malodušnost”, koja se objašnjava kao “nezainteresovanost za spoljašnji svet, klonulost duhom, utučenost”.
PROČITAJTE JOŠ
“Dakle, malodušnost je po definiciji klonulost duhom, a ‘duhoklonuće’ je potpuno suvišna novosklepana kovanica”, napisao je Goran Skrobonja, freelancer iz Beograda (što bi susjedi rekli, slobodnjak).
* * *
“Izmišljajte nove reči, radite šta znate, baš me briga. Ali nemojte minimizirati depresiju. Depresija je ozbiljna bolest, katkad i opasna po život. Mnogo je više, i mnogo strašnije, od novoustanovljenog duhoklonuća”, napisala je tim povodom “ikserašica” Jelena Lengold.
Zarazno delovanje depresije uočila je i Beba Ibrić iz Zmajeva, napisavši da “sve češće čuje ljude kako im je pun kurac svega i kako bi rado otišli na – Tibet”:
“Bog im je dao lepotu, pamet, energiju, senzibilitet… samo im Tibet fali. Tamo bi ukrstili sve te kvalitete kojih su u svakom trenutku svesni, pa bi konačno dali doprinos čovečanstvu. Stvarno ne ide da takvi umovi naprežu mozak između Valjeva i Kraljeva. Samo Tibet nekako ide uz njih.”
“Depresija ne bira, a svi mi koji već duže od tri decenije živimo na buretu baruta, potencijalni smo, uvek sveži, živi fitilj. Da sve bude još kompleksnije, nije ništa lakše onima koji su rođeni kasnije. Čini se da je novo doba udarna igla otuđenja, samoizolacije i izolacije, iluzije da smo neprekidno u kontaktu, a zapravo nikada nismo bili dalje jedni od drugih. Paradoksalno, takođe: nikada više imperativa pozitivnosti, a ujedno i nikada više usamljenih, dezorjentisanih, izgubljenih, depresivnih i nesrećnih ljudi.”
Ovo je nekako baš tih dana kad se u Srbiji masovno duhoklonisalo koleginici Marijani Rajić ispričao Aleksandar Stanković, autor knjige „Depra“ ili „Iz svoje kože – Život s depresijom“.
Autor je poznati voditelj Hrvatske televizije, što nas opet vraća na moju priču o pevačima. U prevodu, za iste brige i iste boljke uglavnom lako nađemo prave reči. Iste!
BONUS VIDEO Srbija je izabrala najlepšu novu srpsku reč: Duhoklonuće je naša nova reč za depresiju