Kad je pre tačno deset godina, sa mobilnog telefona Srđana Radulovića (1957-2012) stigla poruka, znao sam šta piše i da je ne „otvorim“, jer su sve poslednje vesti o njegovom zdravstvenom stanju bile veoma loše. U mojoj knjizi „Dunja sa drugog sprata“ detaljno sam opisao tu tužnu subotu:

„Sad kad njega zauvek nema i kad se mnogi prave da su bili mnogo bliži i intimniji sa ćudljivim ‘Knindžom’, glupo mi je da pričam o vremenu koje smo nas dvojica proveli zajedno, posebno u tri poslednje godine zajedničkog rada u ‘Blicu’, pre nego što je kompanija 1. novembra 2010. preseljena na Dorćol. Nekako baš tih dana je i Srđan prvi put otišao u bolnicu sa zlokobnom dijagnozom rak glave pankreasa.

Drugovali smo u ‘Paliluli’ gotovo svakodnevno, obično oko ručka i pre Kolegijuma u tri popodne, čak i kad je on preuzeo posao (namerno ne kažem ‘funkciju’) glavnog i odgovornog urednika nedeljnika NIN. Voleo sam te naše sesije, jer nikad nismo jedan drugog i svoje kafanske drugare gnjavili pričama o poslu, redakciji, kolegama…

Pristizali su danas u ‘Palilulu’ jedan za drugim ‘sekretari Sokoja’. Kad smo u leto 2005. počeli da se okupljamo u ‘Klubu Sokoj’ u Mišarskoj, tako smo se međusobno nazivali Zoran ‘Zozon’ Nikolić, Slaviša Lekić, Cvijetin Milivojević, Boro Soleša, Miroljub Nikolić ‘Šer’, Srđan i ja.

Došli su i Veselin Simonović, Stojan Drčelić, Voja Tufegdžić, Dragan Mojović, Nataša Gaće, Jelka Jovanović… Sročili smo zajedničku čitulju za ‘Politiku’, koju nisu hteli odmah da prime zbog rečenice: ‘Srki, kad si već gore, nađi neku dobru birtiju i rezerviši jedan astal za sve nas’.“

Danas, deceniju kasnije, kad je dobar deo ekipe već sa Srkijem (u međuvremenu su otišli Šer, Lečke, Vesa i Drčela) osećam kako bolno zvuči ono „vidimo se u čitulji“.

***

BONUS VIDEO: Ovako je govorio Veselin Simonović