0
Naslov mog jučerašnjeg komentara („Treći april, a kao da je prvi“), sam po sebi, „progutao“ je veoma značajan dan između. Drugi april biće upamćen, ne samo u Crnoj Gori, kao dan kad je posle trideset i kusur godina sa političke scene sklonjen Milo Đukanović. Milo kao takav, jer bi navođenje bilo koje njegove funkcije, pa ni ove poslednje koju nije uspeo da regeneriše, bilo znatno uže od svega što je on personifikovao...
Od „novih, mladih i poljetnih“ džemperaša sa Žute grede, koji su, rušeći staro komunističko rukovodstvo u Titogradu učvrstili dominaciju Slobodana Miloševića u Beogradu i „svim srpskim zemljama“, preko saučesništva u propalom projektu „Sereje“ (Savezna Republika Jugoslavija, ko se toga još seća) do konačnog otcepljenja Crne Gore, kojim je, na kraju krajeva, Srbija napokon postala samostalna država.
Uz sve tradicionalne metode kojima se diktatori održavaju na vlasti, poput gušenja opozicije i kontrole medija, Đukakoviću pripada i autorstvo „trakalice“, po kojoj se on i partijski drug (Filip Vujanović) smenjuju na funkcijama šefa države i premijera. Mada postoji i škola mišljenja da je podgorička varijanta samo bleda kopija daleko poznatijeg dvojca Putin &Medvedev…
Porukom „Posle Mila – Milatović!“ građani Crne Gore su u nedelju konačno rekli šta misle ne samo o njegovoj politici i metodama vladavine, već i o ličnom bogaćenju i izgradnji čitave imperije zasnovane na nečemu što se u Srbiji sve stidljivije pominje („mafija i bratija“).
PROČITAJTE JOŠ
Iako će se kao kraj ere Mila Đukanovića pamtiti ovaj drugi dan aprila 2023. godine, mnogo je bliže istini da je sve počelo u avgustu 2020. kad je njegova Demokratska partija socijalista prvi put izgubila većinu u tamošnjem parlamentu. Iako je svih ovih decenija faktička vlast bila u onom kabinetu u kome je stolovao Đukanović, pokazalo se da u novim političkim okolnostima, uz minimalno poštovanje najvišeg pravnog akta države – funkcija predsednika republike nije toliko bezbedna, kao što je bila sa ortakom u ulozi premijera…
Bez obzira na sve kasnije lupinge i obrte u vodvilju zvanom „crnogorska vlada“, sve do odlaska sa političke scene zaštitnog lika avgustovskog prevrata, tihog čoveka iz senke Zdravka Krivokapića, najveća vrednost te izborne pobede bila je upravo u svođenju šefa države na nivo ustavnih ovlašćenja. Što ne bi bilo moguće bez potiskivanja njegove matične partije na opozicionu marginu i preraspodele vremena i uticaja u medijima, posebno javnom servisu…
I kao što su se tih postkronoranih dana opoziciji naklonjeni birači po Srbiji zamajavali pričom o „tri kolone“ kojima bi mogla da se pobedi naprednjačka bulumenta, tako će već koliko danas, živi bili pa videli, početi i mudrovanja da je „crnogorski scenario“ moguć samo ako bi se kao kandidat za predsednika republike pojavio neki nov, umeren, nacionalno osvešćen, evropski orijentisan i politički neizraubovan lik. U aprilu prošle godine se pokazalo da „tri kolone“ (kao fol ujedinjena, nacionalno-rojalistička i salonska opozicija) nisu dobacile ni do 35 odsto, tako da su i parlament, i naročito uzgajalište ukrasnih biljaka na uglu Nemanjine i Miloša Velikog, ostali u rukama još malo pa doživotnog predsednika.
Još teže biće pronalaženje ličnosti novog kova, da baš ne kažem Jakova, mada je rasplet u nekadašnjem „drugom oku“ pokazao da odgovor na pitanje „ko drugi“ može biti veoma jednostavan: Bilo ko, samo ne on!
BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?
