14
Da ni najstariji dnevni list u državi nije ostao imun na lascivne, sablazne i uznemirujuće sadržaje, još jednom je potvrdio i intervju sa glavnim javnim tužiocem Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Nenadom Stefanovićem, koji je prošle subote osvanuo na još jednoj negledljivoj i razuzdanoj naslovnici.
Budući da se samo dan ranije, iz istog medija, javnosti obratio i predsednik Visokog saveta tužilaštva (VST) Branko Stamenković, sa kojim se Stefanović danima prepucavao i dopisivao saopštenjima, bilo je više nego očekivano da će već u sledećem broju dobiti isti ili malo veći prostor, na koji je mogao da istovari najnoviji kontingent besmislica i verbalnih lakrdija.
Cilj i jedini smisao je, kao i uvek, ponovni atak na zdrav razum i vređanje inteligencije čitalaca. Jer ono što počne, kako neko reče, kao španska serija iliti „Televisa presenta“, a nastavi kao „La mujer de Judas“ i „La usurpadora“, jedino kako može da se primiri i završi jeste sa „Vidimo se, u ’Politici’“.
Pročitajte još:
„Beskompromisan sam kad je u pitanju zaštita tužilaca od spoljnih napada“, poručio je Stefanović u intervjuu, postavljajući pitanje zašto VST sa Stamenkovićem na čelu nije reagovao na blokade sudske zgrade u Novom Sadu i na pretnju tužiocu Nikoli Panteliću, inače njegovom ličnom izvođaču najsumnjivijih radova, a kom je lider SSP Dragan Đilas poručio „da je kratak put od tužioca do optuženog“.
O tome koliko je Stefanović zaista beskompromisan, kako tvrdi, u zaštiti tužilaca od spoljnih napada, najbolje svedoči njegova besprizornost kada su u pitanju unutrašnji napadi na tužioce. Posebno oni koji su u njegovoj sopstvenoj režiji, ali za čiju realizaciju obično angažuje dodatne snage iz svojih redova beskičmenih poslušnika, prodatih za pokoju hiljadu dinara više, bedno parking-mesto ili seminar sa kog se obično vraćaju ograničeniji nego što su otišli.
Junački i čojstveno, uostalom, kao i sve što od njega vazda dopire.
S tim u vezi nije naodmet podsetiti se samo najsvežijih primera iz tog lirsko-fantastičnog epa o Stefanovićevoj potrebi da zaštiti tužioce od spoljnih napada. Svima i dalje bubnja u ušima kako je Bojanu Savović (onu što dobija najjači aplauz na tribinama „Proglasa“ i koja veruje u kažnjavanje) branio od napada da je strana plaćenica, mecena američkog ambasadora Kristofera Hila (čije donacije on lično krcka i dolazi na noge da mu gaca po travnjaku na Dedinju svakog 4. jula) i koju suprug o državnom trošku dovozi na posao.
Takođe, još nam svima bubnja u glavama kako je beskompromisno branio novosadskog tužioca Branislava Lepotića, kog su danima isto nazivali američkim plaćenikom, kao i drugim skaradnim epitetima koje pas s maslom ne bi pojeo. Sećamo se i kako se „bunio“ na višednevno i serijsko vređanje čitave javnotužilačke organizacije na nacionalnim frekvencijama, od strane individua nepotpune evolucije, a koje je pratilo ono „falš“ pritvaranje Gorana Vesića.
A pošto mu je Branko Stamenković poseban pik, „sećamo“ se kako mu je, kao sada za Pantelu (koji proganja Mariniku i Milu, ali ne i jednog batinaša sa Starog savskog mosta), „odbrusio“ i zahtevao reakciju VST zbog nedopustivih navoda predsednika republike da „to što tužilaštvo u Novom Sadu tvrdi i radi, ne znači ništa“.
Bio je i „glasan“ kada se pisalo da su tužioci iz VJT, koje je on lično poslao na konferenciju na Kopaonik, strani plaćenici koji urušavaju pravni poredak u državi Srbiji. I na kraju, koliko je zaista beskompromisan, dokazao je i na primeru koleginice pred penzijom Jasmine Paunović, koju je najpre „štitio“ od tabloida i optužbi da je zaštitnica narko-kartela, a danas i od disciplinskog progona koji se spremaju protiv nje da pokrenu, samo zato što se drznula da progovori u javnosti o tome da je Tužilaštvo za organizovani krminal moralo da se bavi istragom tragedije u Novom Sadu…
Imajući sve ovo u vidu, na javnosti je da zaključi i oceni sama, da li se čitanjem Stefanovićevog intervjua izložila mentalnom silovanju jednog beskompromisnog borca za javne tužioce ili – besprizornog podanika poljuljanog režima. Istina, jedinog na svetu u kom je za njega moglo da bude mesta.
Dok razmišljate o tome, imajte u vidu da u njegov lirsko-fantastični ep u formi intervjua nije poverovao čak ni novinar – autor. Ne znam da li je ikad u istoriji novinarstva bilo koji intervju ili razgovor sa državnim funkcionerom, ma koliko bio skaradan i nesuviso, osvanuo potpisan sa „ekipa“, a ne imenom i prezimenom.
To zaista mnogo govori.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
