Prošlo je najmanje petnaest, a moguće i svih dvadeset godina, od dana kada sam negde(?) sa kolegama vodio jednu zanimljivu raspravu. Sećam se da je temu neko slučajno nabacio, a ticala se prostora u medijima koji su tada zauzimali sportovi koje smo pratili. Pričam vam o profesionalnom praćenju, ne o onom kibicerskom koje dozvoljava da svi sve znaju, ali i da ne znaju ništa.

Dakle, reč je o sportovima koje smo bili „dužni“ da pratimo, o sportovima koje je povremeno trebalo ubaciti u sadržaj i sportovima bez kojih nije smeo da prođe dan. Bilo je zanimljivo, iako, osim razmene šturih podataka i površne argumentacije, ništa mudrije nije bilo korišćeno u polemici. Niko od nas nije ni slutio da bi taj razgovor jednog dana mogao da se pojavi kao povod za neku ozbiljniju analizu.

I, ne bejah lenj ovih dana…

Uradio sam nešto što mi je pomoglo da tu priču od pre toliko i toliko godina uobličim i iskoristim je, ali sada baratajući podacima koji nisu odokativni. Posetio sam gotovo sve dostupne portale i sajtove, pisanih i elektronskih medija koji u ponudi imaju sportske vesti, informacije ili po neki članak o sportu i sportistima. Hteo sam da ustanovim „presek stanja“.

I, ukratko, bez smaranja i „sitnih crevaca“…, na fudbal i košarku ode oko sedamdeset odsto objavljenog materijala u medijima koji su čisto sportski. Tamo gde je sport samo deo ukupnog sadržaja u ponudi, fudbalu i košarci posvećeno je i preko osamdeset procenata prostora predviđenog i ostavljenog za tu rubriku.

Ništa novo i ništa čudno!

Konstatacija na mestu, ko god da ju je izrekao ili napisao. Pa, čemu onda sav taj trud, kada rezultat spoznaje ne prebacuje efekat izuma sa rupom i saksijom? Od nekoliko urednika sportskih redakcija i rubrika dobio sam poprilično suvisla objašnjenja, koja sam prihvatio i kao opravdanja, mada mi ideja da okrivim nije bila ni nakraj pameti. Zanimalo me je samo zašto je to tako i shvatio da se čitava konstrukcija oslanja na dva stuba. Popularnost i pare. Mediji su tu kao most koji spaja ta dva stuba, naplaćujući posredovanje zarad sopstvenog opstanka. Fudbal i košarka jesu u Srbiji dva najpopularnija sporta i zaista se najviše para vrti baš u tim sportovima. Neki vole i izraz „ulaže se“, mada je meni uvek bio diskutabilan motiv, ponekad i put te love kroz birokratsko-finansijske „kapilare“, klubova, saveza…

Nisam zaboravio tenis, ali to je specifičan sport, bar za Srbiju. Spada u grupu pojedinačnih, evidentno je da tu ima para i ako se još desi fenomen Novak Đoković, sklad u trouglu, novac-popularnost-medijsko praćenje, lako se uspostavlja.

Da, pa čemu onda trud da se konstatuje ono što je svima očigledno?

Iskreno, moguće posledice su me podstakle da razmišljam o ovome. A, posledice, dugoročno gledano, zaista mogu da budu pogubne. Ta, izrazito neravnopravna raspodela sportova, što se prisustva u medijima tiče, pravi su razlog uloženog mi truda.

Žrtve su nove generacije klinaca. Jednostavno, deca se neće opredeljivati za sportove koje im mediji ne predstave u pravom svetlu i što je bitnije, ako to ne rade u kontinuitetu. Slučajevi, gde roditelj uhvati za ruku svoje dete i odvede ga na trening, „upisujući“ ga na sport kojim se on nekad bavio, zaista su malobrojni.

Pet sportova koji još uvek imaju tretman bazičnih ili trofejnih, vidljivo su skrajnuti i „na kašičicu“ se bore za prostor. Odbojka, rukomet, vaterpolo, atletika i plivanje, osim u periodu trajanja nekih većih takmičenja, nekog pojedinačnog uspeha ili senzacionalističkog „razvlačenja“ nesmotrenih sportista, medijski su postali nezanimljivi. Ne ulazim u to, da li im je opala popularnost ili ne, jer je taj termin u direktnoj zavisnosti od medija i njihovog odnosa prema sportu i sportistima. Možemo da se vrtimo u krug do sutra, raspravljajući da li bi mediji trebalo da popularizuju, ili samo da reaguju kad je naplativa popularnost dostignuta. Zato bih taj razlog za zanemarivanje nekih sportova stavio po strani. Ostao je, dakle, faktor – novac.

A, on se, kako nam to predstavljaju državni organi, izdvaja, opredeljuje iz budžetskih sredstava (odvratna formulacija, sklepana da rastuži), što bi se reklo, ima ga negde. Pojavljuje se u finansijskim izveštajima, „prilegne“ na neke račune, opravda postojanje birokratskog aparata, ali to je najmanje čudno. Čudno je da nam njihove aktivnosti mediji svakodnevno saopštavaju i to hvaleći ih do neba, dok za neke sportove vlada tajac.

Nego, da nastavim.

Kad nema dece na treninzima onih sportova koji su medijski skrajnuti, prestaje i interesovanje dobrih i perspektivnih trenera da se kako valja posvete svom poslu. Mnoge od njih u nekom trenutku napusti entuzijazam, a onda oni napuste taj posao i na njihovo mesto dolaze priučeni, treneri lošijeg ili sumnjivijeg kvaliteta. Poznat nam je taj manir, bez potrebe da uopšte pominjem sport.

Sportski novinari i urednici u toj situaciji ne mogu da „siluju“ i forsiraju neke sportove u kojima se ništa ne dešava i nema zanimljivog materijala za promociju ili izveštavanje. Mnogi će, mislim na novinare, pokušati da se prebace na fudbal ili košarku. Dakle i tu će se pojaviti „rupa“, koju će opet popuniti ko stigne.

I kad sve saberemo i oduzmemo, meni se čini da će u narednom periodu, opet ne dužem od onih pomenutih petnaestak, dvadeset godina, manir i floskula „koliko para toliko i muzike“, potpuno unakaziti neke sportove u Srbiji. Iz prostog razloga, što onaj ko ima para ne zna ili neće da shvati da i muziku karakteriše raznovrsnost.

Ima li rešenja?

Ima. Da počnemo od činjenice da nisu sva deca rođena, ni zainteresovana da se bave samo fudbalom i košarkom, a tenisom naročito (skupa razbibriga). Ne bi bilo loše, kada bi umesto u objekte, oni koji imaju moć da dele pare, počeli da plaćaju ljude koji znaju da rade sa decom u tim tzv. ostalim sportovima. Kad već poštuju i rukovode se mantrom – koliko para toliko muzike, neka plate novinare koji će revnosnije da prate dešavanja u tim „ostalim“ sportovima.

Ne mislim na redakcije, nego na državne resore koji jedini i brinu o mnogim neprofitabilnim sportovima. Kad već mogu da narede nekome da „investira“ u objekte, može to isto da uradi preusmeravanjem određenih sredstava u promociju sportova koji nisu popularni i ne mogu da zarađuju, ali su neophodni. Da vas podsetim, neke od njih još uvek zovu bazičnim.

Tamo gde bude kvalitetnog rada sa talentovanom decom, biće i rezultata. Onda će i medijima biti interesantno da pišu i izveštavaju. Kasnije sledi nastup sponzora i marketinško ulaganje. Logično, zar ne? Obrnuto je to nemoguće. Pa, to svi vide.

Ako se sve svede na fudbal i košarku i „incidentnu“ situaciju sa popularnošču tenisa zbog Novaka Đokovića, biće problema. Zamislite koliko će biti dece koja su zbog nedostatka izbora „pogrešila“ sport? Tu posledice nisu samo sportske. Nedostatak kvalitetnih ljudi, jer niko neće da radi džabe, uzrokovaće nestručan rad trenera. Još jedan problem. Kad se sve svede na konkurenciju u dva- sporta, rađaju se prevelike ambicije, najpre roditelja, a onda i dece, što pospešuje neprimerena (čitaj konfliktna) ponašanja…

Mogu ja ovako, što se primera tiče, još koji pasus, ali mislim da je dovoljno i ovo, bar kao upozorenje. Medijsko zapostavljanje „ostalih“ sportova loša je opcija, čime god bila podstaknuta.