Piše Ana Vučković: Vilma i Beti

I to su one stvari i misli koje mi padaju na pamet dok kitim jelku raznim ukrasima, onim koje imam od kad sam bila dete, nekih novijih, čak dizajnerskih, što su pravili neki moji drugari umetnici, i svilenim bombonama obavezno. I gledam tu jelku, lepo se uklapa u sobu, pogotovo kad se ugasi svetlo, a upale lampice, biće svečano. Ali možda bi još lepše bilo u nekom čistom i jednostavnom monumentalnom prostoru, neopterećenom gomilom dečijih igračaka i glomaznih enciklopedija. U nekom belom, čistom, homogenom prostoru, nalik na katakombu ili pećinu.I ponovo se nekako vraćam na početak, vrtim u krug, kao Vilma i Beti vozim kola tabanima. Vraćam se u pećinu, a ja volim pećine i stvarno sam bila uzbuđena kada je na ekskurzijama trebalo da ih posetimo. Da, uveče ćemo se napiti i odvaliti, vršljaćemo po sobama, neko će otići u grad, neko pregoreti madrac cigarom, a neko će se dovatiti u sobi prvi put, jasno je, ali hajde pre toga da vidimo stalaktite i stalagmite. I dalje ne znam koji su koji, kao što ne znam razliku između konkavnog i konvesksnog. Uvek moram da proverim.Oduvek sam volela okultno, skriveno, mistično, pa mi je uzbudljiva i sama činjenica da postoji ceo jedan pećinski svet ispod, tako organizovan, elegantan, da su ljudi smislili stepenice da se tamo bezbedno uđe, ali da se za se ostalo pobrinula priroda. Obožavam pećine, a uprkos tome nisam ih nešto mnogo posetila. Dve, tri po Srbiji i to je to. Ali mi se sviđa taj mir unutra, ta skrivenost, nešto arhetipsko, kao da se ulaskom tamo vraćamo nekom prapočetku.Jednom su naši preci živeli tamo i bilo im je udobno. Čak mi deluje da su pećine bile bezbednije od kuća od slepljene trske, ali šta ja znam o održivosti materijala i praistorijskoj arhitekturi? Ja samo znam šta se meni sviđa, a trenutno bih baš volela da živim onde gde Almodovarov alter ego u detinjstvu u filmu "Bol i slava" živi. To su one katakombe, stilizovane, bele, sedefaste, kroz rešetke unutra dolazi pokoji tračak svetlosti i izgledaju divno.Gotovo pa mi se seli u takvu jednu pećinu, iako bi ona u filmu trebalo da predstavi siromaštvo i težak život junaka i njegove porodice. Ali šta znam, valjda me privlači ideja o životu u nekakvoj sedefastoj školjci, koju bih opremila upravo onako kako je i u filmu - jarki ćilimi, vaze, a možda i ovakva jedna jelka koju kitim.Ne znam zašto, možda su to tendencije u arhitekturi, da se staklo i preskupe dizajnirane lampe prislone na kamen, da jedan zid sobe bude morski greben, a da na sred sobe raste sekvoja, koja raste sve do neba. Valjda zato što mi je dosta jednog te istog, ili me vuku moji koreni, jaki kao u te sekvoje, možda bi i ja trebalo da živim u kamenim kućama kao moji preci Crnogorci i Hercegovci. Čuje se odjek koraka po kamenu hercegovskom...I opet bi u takvoj nekoj katakombi sve ponovo pretrpala, i ogromnom jelkom, i dečijim igračkama, i teškim enciklopedijama, a u takvom okruženju nameravam da dočekam novu godinu. Kad već nema nikakvog maskenbala, da se kao onda maskiram u Beti. Više sam volela Vilmu, ali šta da radim kad više ličim na Beti.