Podeli
Ana Vučković, Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Ima ona jedna pesma koja mi je svaki put kad je se setim ceo dan u glavi. To je pesma "Recept za ljubav", koju peva Slađana Milošević, ali ne sama nego sa pratećom grupom "Ljudi". Sviđa mi se igra reči - grupa ljudi, grupa "Ljudi". Da imam svoj bend možda bih mu dala neko baš bizarno ime, a možda bih izabrala baš nešto jednostavno i univerzalno.

Moj omiljeni bend u srednjoj školi bili su The Smiths. Eto jednog baš jednostavnog imena za bend, izabrati neko često englesko prezime, a opet je bogato simbolikom. Možda bih i ja svoj bend nazvala Ljudi, da već nije zauzeto, jer ljudi su ponekad zveri, ali ljudi su ponekad i iznenađujuće zanimljivi I dragi. Ljudi su stvorili i lomače, i sladoled, i murale, i genocid, i kratke priče i svađe, i vinile i zavist. Mogla bih ovako do sutra da nabrajam sve zbog čega volim ljude i zbog čega mi je nekad mrsko što pripadam ljudskom rodu.

Ova godina je neobična po svemu, a opet i ona mi je donela poznanstva sa nekim dobrim ljudima, a tome se nisam nadala. Imam veliko društvo, i nekad ne mogu ni sa njima da se vidim, a ne da upoznajem nove ljude. Ranije sam mislila kako je moja memorija puna i kako ne želim da upoznajem nove ljude, a onda me je stvarnost demantovala. Nisam tražila nove prijatelje, ali su se gotovo niotkuda pojavili ljudi koji mi možda neće biti bliski prijatelji (a možda i hoće), ali će mi svakako biti vrlo dragi poznanici.

Ove godine išla sam prvo u Banjaluku, a onda i u Sarajevo na književne festivale i tamo upoznala tako divne ljude, da me je preplavila radost. Trka za najpoznatiju književnu nagradu učinila je da upoznam pisca i slikara koji je bio u širem izboru, nekoga čije slike želim na svom zidu, osobu sa kojom sada volim da pijem piće.

Jedan intervju sa mladom rediteljkom uveo je u moj krug prijatelja na internetu, jedan novinar intervjuisao je mene, pa smo još koji put otišli na kafu. I to su neke lepe stvari, fine relacije sa ljudima sa kojima ste na sličnim frekencijama. I naravno da je najlepše sa bliskim prijateljima koji vas znaju do koske, pored kojih možete da budete raspojasani i nonšalatni, ali opet postoji jedan specifičan kvalitet sa ljudima koji su novi i sveži, a dopadaju vam se. Od njih možete da čujete stvarno nešto novo, oni su kao nova knjiga ili koktel koji nikad niste probali, oni su fini začin životu.

A kako sam se dosetila da pišem o ovome? Zato što me je zaista iznenadilo koliko ima ljudi koji su sjajni, a za koje nisam znala. I svako malo upoznam nekog takvog. Mislila sam da nam upoznala sve koje želim da znam, sve uzbudljive u svojoj sredini, ali iznenadila me je ova godina. Uvek se setim priče drugarice kojoj je mama bila profesorka književnosti, pa je komšinica videvši je kako čita na plaži pitala što čita, jer zar nije ona kao profesorka književnosti sve knjige pročitala

Tako i ja izgleda nisam pročitala sve. Juče sam pisala na fejsbuk čoveku koga treba da intervjuišem, reditelju iz Hrvatske, i odmah smo ušli u priču o mom detetu, pa o njegovoj deci, o tome kako će snimiti odgovore na pitanja, samo da uspava svoju. I iako mrzitelji onlajn komunikacija ne veruju u to, u toj prepisci prelivala se prijatnost, neka fina bliskost i ljudskost. I autentične zainteresovanosti, prepoznavanje dobrih frekvencija.

Neki će odlaziti, neki dolaziti, ali srećna sam što znam da će uvek moći da se pronađu neki dobri, zabavni i uzbudljivi ljudi. A njih ima.