"Najbolje da svi uzmemo motke i sekire"

Siledžijstvo je uspostavljeno kao princip po kojem jedni imaju pravo da tuku, dok je drugima kao jedina mogućnost ostavljeno da budu žrtve i ta podela uloga previše dugo traje da bi varljivi mir i dalje funkcionisao i opstajao na „prirodnom pravu“ siledžija da biju i pristajanju žrtvi da trpe. Jednog dana će se neko dosetiti da motka, ipak, ima dva kraja i onda će početi da puca po svačijim leđima i glavama. Po principu, ko koga dohvati.

Kad smo već došli do motki, u petak uveče smo imali priliku da vidimo upotrebu tog „argumenta“ (plus sekire!!!) u bolesnoj erupciji nasilja posle košarkaške utakmice Partizana i Žalgirisa. Neki mladi ljudi, tačnije životinje u ljudskom obličju, besomučno su tukli navijače Partizana, zaletali se na ljude kao besni psi, izvlačili ih iz automobila, udarali ih motkama i nogama i dodatnim udarcima po onima koji se nisu branili i ležali su na zemlji, davali oduška bolesnom nagonu da unište i unesreće drugo ljudsko biće.

Znam, mnogi će reći, bio je to „izolavan incident“, još jedna „navijačka tuča“, „ništa strašno“, „ne treba predimenzionirati“, „dešava se“, „ne treba to shvatati ozbiljno“... Pa, pitajte se, vi koji tako mislite, ili bar dobro razmislite da li tako misle i oni koji su dobili letvom preko leđa i po glavi, koji su bestijalno cipelareni dok nemoćno leže na betonu i zemlji i koji su se kućama vratili razbijenih glava, krvavi i sa podlivima po telu? Zapitajte se da li je to bila „bezazlena tuča“ za njihove roditelje i familije, da li nečija majka, dok sinu privija obloge, takođe misli kako je on slučajna žrtva „navijačkog folklora“?

Evo, ja ću vam odgovoriti, jer moj sin je bio na utakmici i mogao je ( srećom, nije) biti žrtva siledžijske orgije i najbolje znam kako mi je bilo dok ga nisam čuo i shvatio da je bezbedan, a mogu da zamislim kako je bilo roditeljima onih koji nisu bili te sreće da izmaknu batinašima.

A vi, koji ste one zveri odgajali, zamislite se gde ste pogrešili i koliko je vašeg autorstva u letvama koje su vaši sinovi uzeli u ruke sa namerom da nekome, koga niti znaju, niti im je išta nažao učinio, razbiju glavu i polome rebra. Na kraju i ubiju, jer i to smo imali sa onim nesrećnim francuskim navijačem pre nekoliko godina.

Ne kažem da ste ih na to nagovarali, nego šta ste uradili da ne idu u besmislene sačekuše i biju druge ljude? Kakav ste im to primer davali? Šta im pričate, ako pričate? Jeste li ih, u petak uveče kad su nabili na glavu one kapuljače, pitali gde to idu i šta će da rade? O čemu ste razgovarali kad su se vratili? Reći ću vam i ovo: ako bih morao da biram između toga da moje dete drži letvu i udara nedužnog ili da dobije udarac, biram, ma koliko teško bilo, ovo drugo. Koliko vas je spremno da se isto ovako postavi?

Pitam i policiju gde je bila i šta je radila te noći? Zar nije bilo logično da pokriju širi prostor oko sportskog objekta i deluju preventivno? Hoće li identifikovati i privesti nasilnike? Pitam tužilaštvo kakve će optužnice podneti, a sudstvo koje će kazne izreći i dokle će se razbojnicima gledati kroz prste? Pitam ih sve zajedno kad će se uspostaviti nulta tolerancija za nasilje, jer sve drugo je jalova priča?

Na kraju, pitam i predsednika ove države kada će prestati da se hvali kako je u mladosti bio huligan i tukao se po tribinama i može li naći neki drugi, manje štetan, način da kompenzuje kukavičluk i frustracije? A ljuti se, s pravom, kad onaj profesor u besu kaže kako će ih „juriti s motkama“. Motka motku traži. Naročito u pretpolitičkom dobu u koje se polako vraćamo u 21. veku. Divljaštvo.