4
Pred one „koronske“ izbore 2020. godine Srpska napredna stranka beše osmislila slogan „Za našu decu - Aleksandar Vučić“. Kasnije će se, i mimo ovog marketinškog kukavičjeg jajeta, čovek koji je sopstveno ime zakucao na sve izborne liste vladajuće stranke često pozivati na decu ( uz neizbežne bake i deke), tvrdeći kako sve što radi njegova vlast radi za budućnost „naše dece“.
Ispostaviće se da naša deca sve češće tu budućnost traže što dalje od ove zemlje, pod nekim tuđim nebom i to najviše zahvaljujući upravo ovim naprednjačkim „futuristima“. Međutim, ne može se reći da u toj „brižnosti“ nisu bili delimično i dosledni , ali samo kad su u pitanju njihova deca. I ne samo deca, nego unuci i praunuci a možda će jednog dana neki istražni organi uspeti da utvrde do kog kolena je režimski establišment uspeo da obezbedi svoje potomstvo. Na privilegijama proisteklim iz pripadnosti vladajućoj kasti napravila se vododelnica koja je na jednoj strani ostavila našu, a na drugoj njihovu decu i onaj slogan je, zapravo, ispravno personalizovan na taj uski krug privilegovanih junoša kojima je u ruke stavljena zlatna kašika. Njima pripada budućnost, ovim drugim demagogija i karta za Frankfurt. I, pride, kazna.
Kako to izgleda na konkretnom primeru imali smo priliku da vidimo ovih dana u Kuršumliji gde je ta „briga za našu decu“ iz lokalnog fudbalskog kluba „Kosanica“ oterala momka od 22 godine samo zato što mu je otac opozicioni odbornik. Upravi kluba je stigla naredba „odozgo“ da će opština prestati da finansira klub ukoliko u njemu i dalje bude nastupao Boško Ilić, mladić koji 16 godina igra fudbal i na završnoj je godini Ekonomskog fakulteta. I uprava je procenila da je bolje da degažira „nepoželjnog“ fudbalera, koji je potekao u njihovom klubu, nego da rizikuje zavrtanje finansijske slavine.
Među krampone Boška Ilića, umesto trave i blata sa stadiona, zaglavio se „greh oca“ čija politička opredeljenost je sina koštala sportske karijere i kopačke mu okačila o klin iza šanka lokalnog kafića u kojem Boško sad pere čaše i toči piće. Ne bi me čudilo ni da gazdi lokala stigne „dobronamerni“ savet da dobro razmisli koga je to zaposlio, jer „inspekcija uvek može nešto da nađe“.
Ne znam koliko se naprednjačko-espeesovsko-zavetnička vlast u Kuršumliji razume u sport i fudbal, ali su se pokazali i dokazali kao šampioni neljudskosti, bolesne osvetoljubivosti i nemorala, spremni da unište karijeru jednog mladića, a njegovom ocu, ni iz čega, nametnu grižu savesti. Pitam se samo da li su ti beksrupulozni nesoji likovali dok je Slavko Ilić, očiju mokrih od suza, izgovarao samooptužujuću rečenicu: „Opozicioni sam odbornik i moj sin je stradao zbog mene. Njemu je oduzeto pravo da se bavi onim što najviše voli, sportom“.
Da, grešan je Slavko Ilić. Grešan je što nije Zvezdan Terzić, pa da mu sinovi, u pauzi kad ne tuku ljude okolo, sponzorišu klub gde im je otac direktor.
Grešan je što nije Petar Panić, pa da mu sin divlja Kuršumlijom u besnom automobilu i pokazuje srednji prst policiji.
Grešan je i što nije Aleksandar Vučić, pa da se vajka na televizijama kako mu sina i „mladića za primer“ ( op.c. Ana Brnabić) „progone“ i fotografišu dok sedi za stolom u kafani ili na tribinama stadiona sa „akademicima“ iz navijačkih huliganskih i kriminogenih krugova.
Grešan je i što nije Slobodan Milošević, jer onda mu sin ne bi prao čaše za šankom, već bi se obogatio noseći gajbice. A potom bi mogao da kupi neki fudbalski klub u kojem bi sebe proglasio za kapitena.
Grešan je što nije Ivica Dačić i što umesto Boška nema ćerku, pa da može izjaviti kako će „njegova i Vučićeva ćerka voditi Srbiju jednog dana“.
Grešan je, jer je seo na „pogrešnu“ stranu tribina i poverovao u fer plej koji je odavno proteran sa političkog terena, kao i njegov sin sa onog fudbalskog. Ni kriv ni dužan, osim što je „naše“, a ne „njihovo“ dete. Boško Ilić je samo hteo da igra fudbal, a sapleten je klizećim startom onih koji su odlučili da se, rušeći časnog mladića, svete njegovom ocu. Sramota i mizerija ovdašnje mafijaške politike.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare