Svi srednjoškolci su dobili po 10 hiljada dinara, sada će oni koji idu na deficitarne zanate dobijati po pet hiljada mesečno, a odavno je spreman i podsticaj za studente koji se ohrabre da u propalom prosvetnom sistemu Srbije budu nastavnici srpskog, matematike ili fizike.
Već vidim komšinicu penzionerku kako dobacuje: „Evo vidiš Vučić daje sad i mladima, pošto ti je smetalo kad je davao nama penzionerima“.
A penzioneri su u toj Vučićevoj igri „darivanja“ već ustaljeni igrači. Postala je pred svake izbore tradicija jednokratna pomoć za najstarije građane. Ako imaju sreće, neki od tih darova bude i trajno povećanje penzije, ali, naravno, uvek u mnogo manjem procentu od onoga za koji su već odavno sve cene odletele u nebo.
Da se razumemo, nemam ništa protiv davanja ni starima ni mladima. Niti imam nešto protiv toga da oni ta davanja prihvate. Dapače, uvek bih svakoga savetovala da svaku takvu beneficiju uzme. Samo bih volela da i jedni i drugi shvate da tu Vučić ne daje nikome ništa, posebno ne iz svog džepa. On se vrlo galantno razbacuje našim parama, onim što smo mi ili naši roditelji uplatili u državnu kasu kroz razne vidove poreza i to da bi se iz tog zajedničkog novčanika gradio i finansirao naš zajednički bolji život.
Te pare su od naših poreza uzimane da bi se gradile škole u kojima će poštovani i adekvatno nagrađeni profesori učiti našu decu i bolnice gde će nas sve zajedno lečiti sposobni, obučeni i uvažavani lekari.
Da bi se gradili moderni putevi, da bi se vodilo računa da nam vazduh bude čist, voda bistra, a zemlja na kojoj živimo i hrana koju jedemo zdrava, da bismo svi imali jedan život dostojan čoveka.
Odvajali smo mi te zajedničke pare da plaćamo policajce, inspektore i poreznike koji će revnosno da kontrolišu ko, kako i na koga troši iz našeg zajedničkog buđelara.
Taj novac trebalo je da posluži da mi svi zajedno budemo bolje i prosperitetnije društvo u kome roditelji srednjoškolaca neće morati da čekaju „Vučićevih“ 10.000 dinara da kupe detetu patike ili penzioneri predizbornu pomoć da napune frižider.
Dragi moji i stari i mladi, nadam se da ste svesni da gospodar Srbije svaki put kad nekoga od nas „daruje” istovremeno zavuče ruku mnogo dublje u taj naš zajednički džep za potrebe svojih odabranih prijatelja.
Bilo da su u pitanju pojedini strani investitori koji od države uzmu milione evra da bi otvorili fabrike u kojima roditelji onih naših srednjoškolaca, sa početka priče, rade za minimalac ili domaći naprednjački tajkuni koji preko noći svoje imperije grade na unosnim poslovima dobijenim zahvaljujući svojoj bliskosti sa vladarom.
Nije prošlo mnogo od vremena kad smo se smejali scenama iz Jagodine. To su oni momenti, sećate se, kada Dragan Marković Palma u direktnom prenosu na lokalnoj televiziji deli novac građanima koji su u svojoj nemoći i očaju došli kod glavnog lokalnog šerifa da mole za pomoć.
„Pet hiljada za gospođu, tri hiljade za gospodina“ vikao je pobedonosno Palma u mikrofon nakon što bi svoju tužnu životnu priču pred kamerama iznela samohrana majka ili kada bi se pojedini jagodinski penzioner požalio da nema para za lekove.
Ruku na srce, ni tada to nije bilo smešno. Više je bilo tužno. Ogoljena u direktnom TV prenosu tuga nesrećnika koji su dolazili da mole za pomoć u jagodinsku opštinu i bahatost lokalnog šerifa koji uživa u ulozi boga koji upravlja tuđim životima.
Dragi moji, Srbija je odavno postala Jagodina. I to ne bi trebalo da bude smešno bilokome od nas.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare