„Postoji kod nas jedan mit o studentima, a sada statistički posmatrano svako može biti student”, ocenio je sociolog Vladimir Vuletić, inače redovni profesor Filozofskog fakulteta upitan u studiju RTS da prokomentariše protest i zahteve studenata. I kao što to obično biva, ova ocena više govori o onome ko ju je izrekao nego o onome o kome je izrečena.
Vrli profesor je u nastavku svog izlaganja ovlaš pomenuo da se sada u Srbiji godišnje rađa oko 60.000 dece, a na akreditovanim fakultetima postoji oko 60.000 mesta. Shodno tome, profesor nameće zaključak prosečnom gledaocu da, eto, svako ko danas ima sreću da se rodi u Srbiji može da studira. Onako usput dodaje da je to dokaz da su studenti građani kao i svi ostali, pa samim tim onako u pola glasa usmera vas da pomislite i da nije tako bitno što su se studenti pobunili. U duhu svoje „profesorske“ relativizacije, Vuletić ističe, naravno, da je pre nekih 40, 50 godina biti student bilo zaista nešto posebno.
Ne znam kako je bilo biti student pre 50 godina, ne znam ni kako je biti student danas. Generalno, uvek su mi bile mrske priče koje počinju sa „u moje vreme sve je bilo mnogo bolje“, a završavaju se „ovi današnji mladi ne znaju i ne umeju ništa“. Zato ne bih da procenjujem današnje studente.
Međutim, nastup profesora Vuletića prosto me mami da se malo pozabavim time ko danas predaje tim studentima i ko je sve danas profesor.
Recimo, sociolog Vladimir Vuletić je u aprilu 2015. godine kao član Političkog saveta SDS Borisa Tadića tvrdio: „Umesto modernizacije, nas u poslednje tri godine vraćaju u srednji vek. Neki njihovi predstavnici nazivaju narod kmetovima. A kmetovi zapravo i jesmo, jer dve trećine građana u Srbiji živi ili u bedi ili na ivici bede. To je veliki problem i to je ono za šta ova vlast nema rešenja, a nema rešenja zbog toga što nema sposobne ljude, ne može da nađe pomoć.”
Dve godine kasnije profesor je uočio značajan napredak i ocenio da je “Aleksandar Vučić u prethodne dve godine promenio pristup, i da je sa priče o tome kako je sve što je loše vezano za prethodne vlasti, promenio retoriku i orijentisao se na ekonomsku dimenziju politike”.
Da se razumemo, pozdravljam kada su ljudi otvoreni za drugačije mišljenje, ali verujem da je kod profesora Vuletića važno napomenuti da je 2016. izabran za člana Upravnog odbora Radio-televizije Srbije.
Od tada profesor Vuletić, prema onome što se može videti letimičnim pogledom na njegove skorije izjave, mnogo više uviđa mudru politiku sadašnjeg predsednika Srbije i ozbiljne državničke poteze Aleksandra Vučića.
Ako sam ja, koja ne pratim detaljno ni ko predaje ni ko sluša predavanja na današnjim fakultetima, primetila ovaj kopernikanski obrt, mogu da zamislim šta bi sve o raznim vuletićima iz akademske zajednice mogli da nam ispričaju današnji studenti.
Verujem da je mladim ljudima, punim ideala i energije da menjaju svet, neverovatno dok gledaju kako ljudi sa pristojnim profesorskim karijerama, posle teoretskih predavanja o etici, aplaudiraju plagijatorima iz vlasti, samo zato što bi mogli da im dodele negde neki projekat ili apanažu.
Kako je na predavanjima besediti o izuzetnoj lepoti Srbije i evropskim standardima u očuvanju prirode, a onda svojim potpisom sa sve akademskim titulama overiti studiju izvodljivosti koja te prirodne lepote pretvara u zagađene predele skoro nemoguće za život?
Šta li sve pada na pamet nekom dvadesetogodišnjaku dok sluša uvaženog profesora kako izgovara akademske ode pravima i slobodama, demokratiji i izborima, a da se nijednog trenutka ne pobuni protiv izbornog inženjeringa koji je patentiran u Srbiji prethodnih nedelja?
Možda i stoji teza uvaženog profesora da u Srbiji danas svaki mladi čovek može da studira. Međutim, ključno je pitanje zašto bi neki dvadesetogodišnjak danas uopšte želeo da studira i uopšte da živi u Srbiji.
Ne znam šta bi mogla da bude motivacija za jedan takav poduhvat, ali potpis tamo nekih vuletića u indeksu i na diplomi sigurno nije.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare