I policija se plaši - kolumna srpskog novinara koji decenijama prati rad policije koju morate da pročitate: Piše Branko Čečen

Devedesetih se govorilo da se “vlast valja ulicama”. Sve mi se čini da su sad ulice naše, a da policija dolazi kao na neprijateljsku teritoriju. Imao sam prilike da kao novinar, u kratkom periodu nakon 5. oktobra, kad su vojska i policija naglo, po naređenju, postale otvorene za nezavisne medije, sa interventnom brigadom s Čukarice prođem ceo jedan zadatak, od priprema i sastanaka do terena. Išli smo na prvi derbi nakon onog na kojem je policija odlučila da se ne meša, pa su sever i jug najzad istrčali na teren i pokazali šta ih zapravo na tom terenu zanima.

Krv, nesreća i bol. To je bila njihova igra. To su znali i policajci. Jedan od njih mi je ispričao kako su navlačili opremu u dvorištu njihove baze 5. oktobra koji se odigrao nedugo pre ove reportaže, dok su njihove porodice, rodbina, prijatelji i slučajni prolaznici stajali s druge strane ograde:

“Svaki put kad podignem pogled, svi me gledaju u oči. Kako uhvate moj pogled, izgovore: Pazi šta radiš danas, naši su na ulici! Moja žena bila tu sa oboje dece, isto, ali ona je plakala”.

Pričali su mi i neverovatne doživljaje iz rata na Kosovu. Sloba je gulio svoju priču da je to “unutrašnja stvar Srbije”, pa na početku nije smeo otvoreno da angažuje vojsku (naravno da smo dole, tokom rata, ipak sretali gomile jedinica i, posebno, oružja naše vojske – čak i protivavionske topove i lake tenkove). Sve paravojne jedinice policije, a i mnoge druge, prošle su neku brzinsku, skraćenu pešadijsku obuku, pa su ih bacilli u rat protiv tamošnje gerile. Svaki policajac je bio obeležen tim ratom. Iako mi je tadašnji komandir brigade rekao da su ispali neka vrsta svetskog fenomena po minimalnom procentu PTSP-a i drugih psihičkih posledica koje obično rat proizvede kod preživelih učesnika, svi su snažno držali do toga da su se borili i krvarili za svoju zemlju, iako to zapravo i nije bio njihov posao. I danas svuda u policijskim objektima možete da vidite na memorijalnim zidovima fotografije poginulih članova jedinica. Ta im je tradicija jako važna.

Na žalost, i logična iz ne tako slavnih razloga. Sve, ili gotovo sve drugo što su radili devedesetih, nije baš bilo za isticanje. Ni to što si mogao da iznajmiš brigadu da nekoga izbaci iz stana (znala se i tarifa) ili racijama upropasti nečiji kafić, ni izbijanje devojkama očiju iz glave pendrecima (nije stilska figura), ni obezbeđivanje splavova i diskoteka u vlasništvu kriminalaca, ni okretanje glave u stranu dok su povlašćeni krimosi ubijali više ili manje nevine ljude levo i desno po Srbiji i davili se u parama od pljačke i droge (kao recimo danas), ni to što su ratovali zajedno s Legijinim i Arkanovim vedetama podzemlja i grlili se i ljubili kao braća kad se sretnu (ne svi, ali sam više puta prisustvovao takvim scenama po raznim štabovima i ratištima).

I sve to ne znači da svi oni nisu autentične patriote koje su se borile za svoju zemlju. Zaista ne. Pričali su mi o sastanku pred 5. oktobar, na kojem je general policije na kraju rekao: “A ako ni to ne pomogne, onda znate šta”. Što je značilo da se otvori vatra bojevom municijom. Na nas. Neću da koristim imena sad, ne znam šta je s tim ljudima danas, ali jedan od komandira je ustao i pitao: “Šta to tačno znači, generale? Dajte nam lepo napismeno, potpišite i stavite pečat, ako je to naš posao danas”. Koliko se sećam te priče, general je samo otišao, bez odgovora. Sudilo mu se u Hagu, a brigada s Čukarice nije pucala. Neki drugi policajci - jesu.

Za taj derbi na koji sam išao s njima, planirali su da imaju 25 povređenih, jedno vozilo hitne pomoći su rezervisali za teške povrede ili ugrožen život nekoga od njih, još jednu jedinicu koja je bila spremna da se brzo priključi ako bude većih nemira, a računat je i utrošak goriva i para. Neki policajci su se pripremali kao sportisti – fizički i psihički. Koncentrisali se piljeći u zid, razgibavajući se ili prosto zviždukali nešto zagledani u daljinu. U svakom slučaju, nisu gotovo uopšte razgovarali među sobom. Iako je to bio samo derbi, doduše nakon pravih nereda na prethodnom, gotovo niko od njih nije odavao utisak osobe kojoj je svejedno, koja ide na uobičajeni radni dan, iako je bilo šaljivdžija koji su nastojali da podignu moral kolegama.

Napetost se osećala u grudima. Ja sam je osećao, a nisam pošao ni sa kim da se bijem. Kad smo se iskrcali iz vozila kod Marakane, iskrcali smo se u napeti, ludački haos. Hiljade ljudi oko nas, larma, vreva, grupe “navijača” lunjaju okolo kao mali SA odredi, skandirajući u grupama i preteći svemu i svakome na putu, najviše “šiptarima” i “grobarima”, koji su bili s druge strane stadiona. U trenutku kad smo stigli, najveća grupa “navijača” je urlala pred upravnom zgradom Zvezde i kamenjem razbijala prozore. Četa s kojom sam bio nije dobila naređenje da preduzme bilo šta u vezi s tim, a i oni su ubrzo prestali i krenuli ka tribinama. Ka nama. Tad su prošli, njih otprilike pet stotina, pored nas, jedinice poređane uza zid (bez prostora za povlačenje) u špalir, mnogo slabije opremljene nego što su ove danas, prezrene posle pada Slobe, sa još svežim uspomenama na povlačenje pred narodom i poniženje fizičkog poraza. “Navijači” su se osećali veoma, veoma slobodno. I to ne slobodno da im nude cveće, ako me razumete.

Stajao sam uz komandira pred špalirom. Bio je to smiren, samouveren, iskusan stariji lider koji je emitovao samopouzdanje i “znam šta radim” vajb. Komandirčina. A “navijači”… Sad ću da budem vrlo otvoren, pošto samo tako mogu da budem i iskren: ja takve fizionomije, takav rušilački trans, takvu skoncentrisanu mržnju i primitivnu agresiju nisam video ni kod vojnika na ratištu. Nikad i nigde. Uplašio sam se. Uplašili su me. Iako sam prošao devedesete, iako mi je neki vođa navijača Partizana držao pištolj na butini pred bombardovanje, pre nego što se, nešto kasnije, radosno slikao s drugarima za moje novine s otetim, krvavim zastavama Zvezde i krvavim bejzbolkama. Ne pitajte me kako sam izveo tu promenu odnosa, nije meni lepo da se sećam tih stvari, ne bi ni vama bilo da čitate.

Komandir, oko koga su (a i oko mene) prolazili “navijači”, pošto im je namerno stao na put i tako umirio svoje ljude pokazujući tačno nula straha ili zabrinutosti i potpunu kontrolu situacije, video je da sam se nakostrešio, pa mi je, sa rukama na leđima i podižući se na prste i spuštajući, kao neki profesor dok predaje u srednjoj školi, rekao, dok smo obojica gledali u pomahnitalog, s pola metra izbuljenog u naša lica, debeljuškastog ćelavca s očima veoma blizu jedno drugom i prilično duboko u glavi: “Sve su to naša deca”. Bila je to maestralna mešavina ironije na granici cinizma, podsećanja na važnost ljudskosti u teškim situacijama i umirujuće poruke čoveka kojem ovo nije prva vožnja na ovom konkretnom ringišpilu.

Na kraju, nismo ni ušli na stadion, nije bilo potrebe. Osim par lokalnih obračuna omladine srpskim fudbalom gajene za neprijateljstvo, nasilje i kriminal, u koje četa s kojom sam bio nije bila umešana, sve je prošlo mirno. Naravno da bi tekst bio bolji da su intervenisali, ali nikad nisam bio novinar koji želi frku zbog dobre priče. Ja se plašim onoga što je za plašenje. I mislim da imam sreće što je tako. Verovatno ne bih ovo pisao da nisam imao taj kontrolni mehanizam u sebi – ili ne bih više bio novinar, ili ne bih bio. Ali sam umeo, ili bar voleo, da napišem dobru priču i bez krvi. No, mnogo toga sam na tom zadatku (a i nekim drugim) naučio, a zbog svega toga ovo i pišem.

1. Policija se isto plaši. Plaši se zajedničkog napada mase. Ako je masa u dovoljnoj razmeri veća od policijske jedinice i ako odlučno krene, jedinica nema šanse. Polomiće dosta građana, izdržaće duže nego što bi čovek očekivao, ali čim im se kordon raspadne, svako od njih treba da se obračuna s po 20 ili više osoba. Iskustvo iz nereda tokom svaljivanja Slobe još im je bilo sveže. Verujem da su slike policajaca koji u jednom trenutku samouvereno pucaju u vazduh da rasteraju ljude oko nekoga koga hapse, a sat ipo kasnije bukvalno kleče i plaču pred građanima koji veselo iznose kalašnjikove iz policijske stanice u plamenu i dalje nešto što policija, makar institucionalno, pamti. Oni su agresivni zato što je najbolja šansa da ne stradaju - da nas uplaše, šokiraju brutalnošću i nateraju da, dok gledamo kako nekoga leše ili hapse mislimo: “Ovo ne želim meni da se desi”. Pa se udaljimo, što je njihov cilj. Dakle, agresivni su zato što se plaše, uz poneki izuzetak.

Ima i tih koji vole da biju i sakate, uvek ih ima među njima, kao i u gotovo svakoj nasumično odabranoj grupi. Sećam se jednog koji se na Brankovom mostu u zimskoj noći ’96. rastezao, posebno desnu ruku u kojoj je sve vreme bio pendrek, istim pokretom kao teniseri pred meč, pa je onda uradio i nekoliko sklekova na ogradi mosta, široko se smešeći u anticipaciji ličnog zadovoljstva koje će uslediti. Da ne istegne nešto u ramenu kad, što se dogodilo bukvalno petnaest minuta kasnije, krene u divljački napad na neku tadašnju studentariju, udarajući sve što stigne, iz sve snage, pravo u glavu. To je bio jedan od surovijih napada policije kojima sam prisustvovao, a prisustvovao sam mnogim takvim događajima. Na žalost.

2. Do sada je svima jasno da policija neće “preći na stranu naroda”. Nadam se da smo svi naučili tu lekciju, na žalost, još jednom. Jovo Kapičić, celoživotni policajac, nekadašnji komandir logora Goli Otok i, kasnije, šef DB-a (zanimljivo je koliki ugled je uživao u Crnoj Gori, tako u penziji, zbog tih, sasvim jedinstvenih stavki u CV-u) je to objasnio mom kolegi Perici Gunjiću i meni devedesetih godina u Podgorici ovako (naglasak zamislite sami): “Znate li što je policija? Znate ono magare? S ušima (tu je s obe šake na svojim ušima izveo kratak pokret mrdanja magarećim ušima)? Učinjeće što joj se reče i činjeće tako dok se ne raspadne”. U policiji i vojsci nema “opcije broj dva”. Samo jedno naređenje. Svi su naučeni da ga izvršavaju dok ne stigne neko drugo - i gotovo. Izbor ne postoji. Ni u mislima.

3. Policija uvek ima plan. Ne ispadne uvek kako su zamislili, ali imaju pojačanje za centralni kordon (koji je i sam podeljen u podjedinice s posebnim zadacima), bar jednu jedinicu koja treba da nas sačeka tamo kuda nas kordon potera (kod većih skupova su to brojne jedinice s tačnim zadacima), imaju svoje ljude u civilu među nama, imaju i informacije o planovima organizatora skupa (iznutra, prisluškivanjem i sl.), dodatno pojačanje u rezervi, obično u nekoj zgradi u blizini, vozila hitne pomoći samo za njihove povređene, vozila za svakog policajca na terenu plus još nekoliko, bojevu municiju u okvirima pištolja, jasne zadatke i nadležnosti, planove “B” i “C”, ako je bilo vremena da se sačine, kao i neku vrstu plana za najgori scenario (to su vodeni topovi, oklopna vozila, zvučni topovi i svašta još drugo), dronove, kamere, mikrofone, sredstva za prisluškivanje svih telefona na 50 metara oko nekog koferčeta, cele štabove koji negde dumaju i upravljaju akcijom, suzavac, gumene metke (koji su samo spolja gumeni, sad imaju metalno jezgro i mogu da vas ubiju iz bliza), šok-bombe... Čini se da nisu baš tako organizovani i pripremljeni ovog puta (opreme i vozila im ne fali), možda ih broj i nepredvidivost lokacija blokada i protesta “razvlače”, čujem da prave posebne jedinice “lojalnih” policajaca za surovije obračune, a govorka se i o bitangama koje postaju policajci preko noći pa ne znaju komande i propise… Ko zna. Ali ako ikako mogu, dolaze spremni.

4. Čujem da je mnogo policajaca iznenada na bolovanju i da rukovodstvo nastoji da to nekako reši, naravno prinudom i prisilom. Ako se takav policajac nađe u kordonu – i taj će da bije bez mnogo obzira. Zato što mu nema druge i zato što hoće da se vrati čitav kući porodici. Biće mu neprijatno, ali jedinica je jedinica, drug do njega je drug do njega i braniće ga dok je u jedinici, a i glava je samo jedna. Bolje tuđa nego njegova. Jedina druga opcija za njega je da da otkaz. A tržište rada jednostavno ne vapi za policajcima. Ne postoje privatne policije u koje bi mogli da pređu, a da su na ovoj strani zakona.

5. Mnogi su iz mesta u okolini Beograda i njihove, često poljoprivredne porodice ne mogu da dozvole sebi da izgube platu. Jednom sam bio u patroli s interventnom i od njih četvorice, dvojica su bila pospana i bilo im je dozvoljeno da spavaju u kolima (kad sam obećao da neću o tome da pišem i kad nije bilo poziva) zato što je bilo leto, poljoprivredni radovi u toku, a njih dvojica su direktno sa smena jurili kući da rade s roditeljima na njivama, pa nisu stizali da se odmore. Stanje duha i uma s kojim su došli u policiju je retko bilo “hoću da jurim lopove i doprinesem svom društvu” (sve policajce sam pitao za motive, na svakom zadatku sa njima). Ne. Za njih je to težak posao (i jeste, koliko sam ja video, strašno težak), ali navikli su na teško.

To je, s druge strane, siguran posao sa sigurnom platom. To su motivi. Slabo ko je u jedinici u kojoj sam proveo par dana, ili jedinicama s kojima sam bio na Kosovu i u okolini Preševa, Medveđe i Bujanovca, imao jasne ideje o politici, društvu, Ustavu, pravima ili pravdi. Samo osnovna nacionalistička, huškačka uprošćavanja iz usta političara i svojih komandira koji dobijaju spremljene tekstove da ih serviraju jedinicama kao neku vrstu političke podloge za naređenja koja treba da izvrše, plus svi vidovi racionalizacije koji ih vode ka opravdanju za izvršenje naređenja. Da idu na Kosovo i biju se s gerilom, na primer, ili da me biju. I oni odu, iz istih razloga iz kojih nas sada mlate i hapse. Naređenje. Jedinica. Posao. Plata. Neko drugi misli, ja sam tu da izvršim naređenja. Svi su isti (vlast). Menjaju se, mi ostajemo. To je mantra koja je svakom od njih na raspolaganju da objasni sebi zašto radi to što radi. Makar privremeno. To je moje iskustvo s njima. A razgovarali smo i u rovovima i bunkerima po Kosovu i Južnoj Srbiji. Kad se razgovara iskreno.

6. Trenutno među policajcima ima i vlasnika kafića, stanova za izdavanje, udela u novogradnji, prodavnicama i trafikama. Nisu to stekli platama, ni prekovremenim radom. Uvek je bilo toga u policiji, bar od Slobe na ovamo. Ne moram da vam objašnjavam kako se to zarađuje, ako si u toj uniformi. Gledanjem u stranu ili velikim uslugama ljudima s novcem, često i kriminalcima. Često se policajac nađe u situaciji i da njegova ekipa radi nešto pogrešno. Neće on da ispravlja "krive Drine". U najboljem slučaju će nekako da promeni jedinicu, poziciju, radno mesto unutar policije, ali tako se odvaja od "svoje ekipe", zapravo mreže poznanstava na koju može da se osloni i u privatnom životu. Ali će uglavnom da pristane da učestvuje. Kako njihovi ortaci u policiji, tako i oni. Naravno da imaju moralne dileme, ali tu je uvek ona mantra pod 5, a i ako njegovi nanjuše da on neće, to može da bude ozbiljan problem. Jer, budućnost tog policajca zavisi od toga u kojoj je ekipi i da li je uopšte ima, a sad je i svedok. Unutar policije se događaju i odvratne stvari policajcima, to je hijerarhijska organizacija u kojoj je mnogo lakše satrti čoveka nego na normalnom poslu. A kome da se posle žali? Policiji? Policijski uzbunjivači kao Predrag Simonović su uništeni ljudi koji se nisu ubili samo zato što su izuzetne osobe. Neki, kao on, su pokazali da uprkos svemu mogu da budu i nešto drugo, da rade nešto drugo, ali cena je stravična. Nismo mi još doterali policiju do toga da ono što tražimo od njih bude jednako “skupo” kao disidentstvo prema policiji. Nadam se da i nećemo, to su zaista ekstremne situacije. Pašće, valjda, ova bagra i pre toga. Pa ćemo posle, nadam se, da nešto menjamo na tom planu.

7. Policajci ne odgovaraju. To se u Srbiji ne događa, osim danas, ako slučajno polude pa počnu da rade svoj posao, kao Slobodan Milenković (Mali Senta) i njegova ekipa. To nije slučajno, to se nežno gaji – policija koja ne odgovara pred zakonom, slepo je poslušna. Ali i brutalna i ne poštuje zakon – pošto neće odgovarati. Nijedna se vlast ovde nije proslavila uređenjem sistema odgovornosti u policiji, zato što su ih uvek hteli na svojoj strani, a i zato što “vrana vrani…” Dok je tako, oni baš i nemaju jakih razloga da slušaju šta im mi vičemo na ulici. Samo naređenja.

8. Postoji kultura nasilja kod jednog broja policajaca. Ti su ponosni na prebijanja i, manje-više, kriminalno ponašanje. Ta granica je pređena, odavno. Ništa ih nije usmeravalo na neki drugi pristup. Kao i u sportu – vole ekipe da imaju par ludaka u svojim redovima. Ima situacija kad su takvi ljudi potrebni, čak ključno važni. Kao kad su ratovali na Kosovu. Sad ih se ovi ostali stide, ali… Sada je kasno. Lobanje pucaju deci koju onda neko veže lisicama za bolnički krevet. A kriminalci su policijski saveznici. Nadam se da policija ima još nešto ponosa i uverenja i da im je bar neprijatno zbog toga. Nemamo mnogo koristi od tako nečeg sada, ali možda će nam dobro doći uskoro.

9. Vučić sprema policiju za ovo od početka vladavine, opterećen strahom koji je preživeo kad je padao Milošević. Izvukao se, ali je pokušao da se zaštiti od iste sudbine, kao da je to moguće, ako smatraš druga živa bića insektima čiji životi te se ne dotiču ni na koji način osim kao punjači poreske kase koju pljačkaš. I opet mu se desilo. Ali su komandiri za koje znam, uglavnom dužni, ružni i odgovorni za razne užase i krađe. Plate su policiji dobre, čak im i neke stanove dele, što se nije baš često događalo u istoriji Srbije. Opremljeni su kao u naučno- fantastičnom filmu. Zašto bi kupovali zvučne topove, ako ne da nas spakuju nazad u naše poslušne, pasivne životiće pod diktaturom? Neće to tek tako da se raspadne. Ako nastavimo pritisak, svakako. Ako popustimo, zašto bi se raspali?

Dosta je. I tako je ovo što pišem predugo. Ali mislim o ovim stvarima duže nego što traje ovo nesputano, imbecilno, anti-civilizacijsko, tragično nemoralno i zločinačko policijsko iživljavanje. Oni to ne vide tako, oni misle da su super fini. Ne samo zato što znaju da umeju mnogo, mnogo gore, nego i zato što su problemi koje im pravimo veliki, a oni bi baš mogli i bez toga. Ne smatraju se učesnicima u društvenim procesima, samo alatom vlasti i voleli bi da ne moraju da rade to što rade. Ne zato što misle da smo mi ipak u pravu (iako mnogi verovatno tako i misle), već zato što je vruće, na ivici eksplozije i bez doglednog kraja ili jasnog rešenja.

Što se mene tiče, ne pišem ovo da pravdam policiju ili eventualno nasilje prema njoj. Samo pišem ono što mi se vrzma po glavi dok smirujem puls nakon što mi se desi da prisustvujem hapšenju ili nasilju na nekoj blokadi. Pretresam mozak u potrazi za informacijama koje bi mi pomogle da bolje razumem šta se, kako i zašto događa, u potrazi za izlazom iz svega ovoga. E, u toj potrazi, ne računam na policiju kao saveznika. A ni neprijatelja. Nego kao na činjenicu.

Što se tiče policije, ne bih im bio u koži. Režim ih je isturio da ga brane od dece i običnih ljudi koji nikog ni ne napadaju fizički i traže nešto na šta se svaki policajac zakleo. Sva ta bagra sa značkama, koje je više nego što je iko smeo i da pomisli, svi ti trgovci našim sudbinama za pare i pravo jačeg, normalizuje hapšenje i prebijanje nevinih i sa izvesnim uživanjem pušta iz sebe primitivno zlo moći nad običnim svetom, a sve to gledaju i obezbeđuju, ne stotine, nego hiljade tih nemih uniformisanih, aktivnih učesnika naše propasti. Nemam vremena, ni prostora u sebi ni da ih nešto preterano žalim.

Ne pucaju njima lobanje, ne ispaljuju se zvučni topovi na njih, ne hapse ih bez razloga, nisu njima životi upropašteni pritvorom i sumanutim optužnicama. Sve to mi trpimo. Od njih. Ali ih ni ne mrzim. Ne želim im zlo. Ja se nikome nisam ni na šta zaklinjao, a najmanje zakletvu potpisao, kao svi oni. Meni ne treba parče papira da se ponašam moralno i u okvirima zakona. Ne branim ja režim koji se ispovraćao po zakonima i Ustavu koje su se zakleli da štite, a sada ih bukvalno uništavaju. Nego oni.

Ta je plata postala baš, baš krvava ovih dana. A biće i krvavija.