Godina koju su pojeli ćaci: Novogodišnja poruka o strahu, istini i kraju jednog režima

Ova godina, međutim, bila je surovo jasna. Nema ništa nejasno u pritiscima, u nervozi vlasti, u pokušajima gušenja svake kritičke reči ili pretvaranju kritičara u metu. Jasno je i to da se strah prelio na drugu stranu.

Pišem ovo kao neko ko se svakog dana obraća javnosti i ima privilegiju, ali i obavezu da govori naglas ono što mnogi misle. Pre svega, želim da se zahvalim vama — redovnim čitaocima i vernoj publici Nova.rs. U zemlji u kojoj vlast ne podnosi pitanja, vi ste odlučili da ih i dalje postavljate. Čitate, proveravate, sumnjate. To je danas čin građanske hrabrosti.

Posebnu zahvalnost dugujem koleginicama i kolegama u Nova.rs. Ljudi često misle da je novinarstvo stvar talenta ili hrabrosti. Jeste — ali je pre svega stvar izdržljivosti. Raditi pod konstantnim pritiscima, uz targetiranja, pretnje i otvorene kampanje diskreditacije, a ipak doći na posao i raditi ga kako treba — to je ono što ovu redakciju čini posebnom. Represivne vlasti ne mrze novinare zato što greše, već zato što ne pristaju da ćute.

Tokom godine dogodile su se i promene u United Media. Razumem svaku dilemu i svako pitanje koje su te promene otvorile. Zato želim jasno da kažem: obećanje koje smo dali javnosti ne zavisi od kadrovskih ili vlasničkih promena. Borba za nezavisno i objektivno novinarstvo nije marketinška poruka, već profesionalni zavet. A zaveti se ne menjaju kad postanu neprijatni. Dakle, nastavićemo da se borimo.

Živimo u državi koja je duboko u krizi. Protesti, posebno oni koje nose studenti i mladi ljudi, podsetili su nas na jednu važnu istorijsku lekciju: nijedna vlast koja se oslanja isključivo na strah, kontrolu i korupciju nije večna.

Biblija pamti godinu koju su pojeli skakavci; mi ćemo pamtiti godinu koju su pojeli ćaci — sitni izvršioci velikog rasula, zupčanici sistema koji sve razjeda, a ništa ne stvara.

Setimo se samo kako su izgledali poslednji meseci svih autoritarnih režima — uvek deluju najjače upravo onda kada su najbliži kraju. Tu je istorija začuđujuće dosledna. Vučićev režim danas možda deluje glasno i agresivno, ali to je često znak panike, a ne snage. Milošević je 2000. pojačavao pritiske i ubeđivao sebe da kontroliše sve, baš u trenutku kada mu je kontrola klizila iz ruku. Čaušesku je 1989. organizovao miting podrške koji se, pred TV kamerama, pretvorio u javni raspad autoriteta. I taj režim nije pao jer je opozicija bila savršena, već zato što je strah prestao da funkcioniše. Janukovič je u Ukrajini do poslednjeg dana tvrdio da ima „apsolutnu stabilnost“, dok su mu saradnici već pakovali kofere. Erdogan danas reaguje isto: sve više sile, sve manje poverenja, sve glasniji govor o neprijateljima. Vučić radi ono što svi autokrate rade pred kraj — traži lojalnost umesto rezultata, kontrolu umesto legitimiteta i aplauz umesto stvarne podrške. A istorija nas uči da režimi najčešće padaju upravo onda kada više niko ne sme da im kaže istinu — čak ni oni koji ih brane.

Istina o slobodnom novinarstvu u Srbiji liči na onu rečenicu Marka Tvena: "Glasine o mojoj smrti su uveliko preuveličane.“ Koliko god sahranjivali slobodno novinarstvo, ono je i dalje tu — tvrdoglavo, iritantno i nepodnošljivo za one koji bi da vladaju bez kontrole. Mi u Nova.rs i u ostalim redakcijama pod United mediom smo im baš zadavali glavobolje - vi ste nam svedoci. I nastavićemo to da radimo.

U novu godinu ulazimo umorni, ali s razlogom da budemo optimisti. Pritisci neće nestati preko noći, ali pukotine su vidljive. Strah više ne ide samo u jednom smeru.

To bi trebalo da bude u direktnoj vezi s rastom podrške najopasnijem protivniku režima - studentskom pokretu. Nije namera ovog teksta da unosi podele u široki antirežimski front i nisam zaboravio opoziciju. Pripomagali su i oni koliko su mogli. Neki od njih sigurno jesu. Jesu i oni drugi, al' nisu nama. U godini na izmaku svi smo mogli mnogo toga da naučimo. Nadam se da će Nova godina doneti više razumevanja među različitim antirežimskim akterima. Njima iskreno želim čvrst dogovor o zajedničkom jurišu na jednoga neprijatelja. Iako mislim da bi stvaranje referendumske atmosfere i jedne antivladine liste bio najsigurniji recept za uspešno detoniranje koruptivne piramide, ne bih imao ništa protiv ni da opozicija, bar onaj deo koji na tome insistira, izađe na posebnoj listi, ali da postoji jasan džentlmenski dogovor o nenapadanju.

Nije ovo samo politika. Ovo je moja novogodišnja želja. Želja mi je da sledeća godina donese konačni poraz ovog represivnog i koruptivnog sistema — ne iz osvete, već iz potrebe da ova zemlja konačno postane moderna evropska država s vladavinom prava i jakim antikorupcijskim mehanizmima. U prevodu, da što pre i ovde počnemo da radimo ono što rade komšije u Crnoj Gori. Đetići skoro svakog dana uhapse nekog bivšeg funkcionera, ministra, tužioca, brkatog inspektora. Eto, želim nam da zakon i ovde stigne one koji veruju da su iznad njega.

Ako išta znamo iz istorije, to je da se stvari uvek menjaju onda kada izgleda da ne mogu. A ako išta znamo iz novinarstva, to je da istina ima lošu naviku da preživi sve režime.

Pad Berlinskog zida nije bio planiran događaj, već posledica jedne pogrešno izgovorene rečenice partijskog funkcionera i mase ljudi koja je odlučila da je dosta. Vlasti su verovale sopstvenoj propagandi, svi su govorili da je nemoguće. A onda se desio 9. novembar 1989. i član Politbiroa DDR Ginter Šabovski  je trebalo da predstavi nova pravila o putovanju, ali on nije znao detalje. Kad ga je novinar na konferenciji koja je prenošena uživo pitao kad mere stupaju na snagu, Šabovski je nesiguran rekao: "Odmah, bez odlaganja". Građani su shvatili da je granica otvorena i hiljade ljudi krenulo je ka Berlinskom zidu. Zid je pao iste večeri.

Jedna pogrešna rečenica - gomila ljudi i režim koji više nije znao šta sme.

Režimi koji se održavaju na strahu uvek zaborave jednu sitnicu — strah ima rok trajanja, a istina ne. Istorija ne pamti one koji su vladali najduže, već one koji su najupornije pokušavali da spreče kraj — i u tome nisu uspeli.

Hvala vam što ste uz Nova.rs. Vidimo se i sledeće godine — bez straha, sa istinom i, nadam se, s malo više razloga za osmeh.

Srećna Nova godina.