Aleksandre Vučiću, još si na slobodi?

Aleksandre, još si na slobodi?

Bez nervoze i vanrednih konferencija, molim lepo. Ovo je novinarsko pitanje. Znam da si navikao da posle ovakvih pitanja neko automatski ostane bez posla, slobode ili barem mirnog sna, ali mi imamo skromnija ovlašćenja: pitamo, pa čekamo odgovor, ponekad mesecima i godinama. Ti si u toj koži tek nekoliko dana, a već ti se priviđa Gestapo s druge strane.

Veruješ li da je nama bilo mnogo teže sa tobom?

Najavljuješ da ćeš poslaničku grupu nazvati "Srbija protiv terora". Posle toliko godina u kojima ste nas batinama i propagandom ubeđivali da ste vi Srbija, saznali smo i punu radikalsku definiciju tog pojma: teror je nastao onog trenutka kad je Srbija glasala protiv vas.

Što kaže ona nasmejana gospođa sa groblja koju klinci vole da dele po mrežama: "Jako sam žalosna."

Najviše te, rekao bih, peče brzina kojom tvoji kadrovi otkrivaju profesionalizam. Do nedelje uveče čekali su da im sa ekrana nacrtaš šta treba da misle, a od ponedeljka svako zna zakone i granice svojih nadležnosti. Čovek da se zaprepasti koliko "principijelnog" sveta ima u državnom aparatu. Izgleda da im samo ti sve ove godine nisi dao da dođu do izražaja.

Kad sledeći put pozoveš Marka Krička, pitaj ga šta mu je važnije da sačuva: tebe, položaj ili sopstvenu kožu. Ako počne da govori o procedurama i nezavisnim institucijama, sedi pre nego što nastaviš razgovor. Nemoj ni da se ljutiš na njega. Birao si ih da nepogrešivo nanjuše ko je jači, da razumeju šta gazda traži i da ne postavljaju suvišna pitanja.

Sad se ispostavlja da su gradivo savladali, samo ti se ne dopada što ga primenjuju na tebi i tvojima. Nisu te svi ti ljudi voleli, Aleksandre. Mnogi su samo strpljivo čekali svoj red za plen.

To njihovo naprasno otkriće zakona, međutim, ne briše jučerašnji minuli rad. Nećemo zaboraviti šta su nam radili svih ovih godina, niti će iko od njih moći da se razduži običnom ostavkom na pisarnici.

Slušam kako tvoja Orleanka iz Jovankine vile, Ana Brnabić, već dramatično upozorava da se priprema tvoje hapšenje. Uznemirava je mogućnost da budeš saslušan o rekonstrukciji stanice u Novom Sadu, kao da je sama pomisao da tužilac nešto pita bivšeg predsednika jasan dokaz državnog sloma.

Pa koga da pitaju, Aleksandre?

Kad se gradilo, znao si svaki detalj. Kad su se sekle vrpce, bio si u prvom planu i govorio kao da se od tvojih para sve gradi. Kad je trebalo objašnjavati koliko napredujemo, niko nije mogao da dođe do reči od tebe. Sad bi da tvoju sveznajuću obaveštenost tretiramo kao bezazleni privatni hobi koji nema veze sa predmetom?

Došlo je vreme odgovornosti, čas da podeliš sa nama to svoje enciklopedijsko znanje. I jedan besplatan savet: na saslušanju odgovor na pitanje o šesnaest poginulih ne možeš da završiš najavom otvaranja fabrike kablova. Valjda ti je to neko već objasnio.

Najavio si sednice svih stranačkih organa, podmlađivanje rukovodstva, promene i borbu za Srbiju. Razumem potrebu da grozničavo popuniš raspored. Neprijatno je imati slobodno popodne, a ne znati ko bi mogao da ti ga rezerviše.

Ipak, promena dve trećine glavnog odbora neće promeniti sadržaj ugovora o rekonstrukciji železničke stanice. Za tvoje trenutne brige neuporedivo su važniji delovodni brojevi u tužilaštvu od rednih brojeva na stranačkoj listi.

A priznanje poraza, kojim se ponosiš, bilo je zaista dirljivo. Čovek izgubi izbore, prizna rezultat, pa očekuje nacionalni orden što ga nije osporio. Hvala, Aleksandre. Sledeći put možeš mirne duše da se pohvališ i time što si platio parking i stao na crveno svetlo na semaforu.

Građani su glasali da više ne odlučuješ umesto njih i nisu dužni da ti posle toga popravljaju raspoloženje.

Priznajem, prijalo mi je da gledam kako se mučiš da objasniš stvarnost koja je odbila da sarađuje sa tobom. Godinama si sa zastrašujućom lakoćom objašnjavao tuđu nesreću i imao spreman odgovor pre nego što bi iko stigao da postavi pitanje. Sad odjednom ništa nije jasno.

Pa nije ti ovo manekenska pista. Sećaš se toga?

Kad tako neraspoložen počneš da naričeš o sopstvenoj ugroženosti, seti se Bogdana Jovičića, kojeg su vezanih nogu doveli da sahrani oca. Uprava za izvršenje krivičnih sankcija objasnila nam je da su poštovane bezbednosne procedure. Čak su ispali milosrdni: ruke mu nisu vezali, da može nesmetano da prima saučešće.

Takva je bila vaša mera ljudskosti. Da mladić kraj očevog groba ima slobodne šake da može da primi saučešće.

On nije imao na raspolaganju sve televizije da mu danima mere tugu, dok urednici objašnjavaju koliko mu je teško palo ono što mu se dogodilo.

Seti se i studentkinje koju su ispred Pravnog fakulteta čupali za kosu, pokušavajući da joj licem nasilno otključaju telefon. Njenu ugroženost nisi doživljavao sa ovakvim žarom.

Sad bi, izgleda, trebalo da razumemo kako je tvoja "tragedija veća", dok posmatraš kako se raspada RTS kakav si poznavao, a Vučićević u Informeru toliko jadikuje da čovek pomisli kako se više plaši poziva tužioca nego pada gledanosti. Treba li sad i Željku i Jovani da izjavljujemo saučešće povodom najavljenog upokojenja njihovog frankenštajnskog Tanjuga?

Godinama su nas upravo ti medijski kuriri ubeđivali da si politički genije. Kakvo je to tačno majstorstvo kad raspolažeš kompletnim budžetom, javnim preduzećima, televizijama, tajnim službama i armijom ljudi čija egzistencija zavisi od državnog i partijskog aparata?

Kupiš školu, postaviš svog direktora, sam sebi sastaviš zadatke, pa očekuješ da ti se svet divi što si đak generacije.

Sad treba nešto da pokažeš bez tolikog državnog ulaganja u lični genije. Zasad smo dobili novo ime poslaničke grupe i žalbu na uslove rada.

Što se pitanja iz naslova tiče, odgovor zasad znamo - na slobodi si. U uređenoj državi za koju smo se borili to može da promeni samo zakonit postupak, a ne nečiji gnev, osveta ili stranački komitet.

Upravo zato bi trebalo ozbiljno da se zabrineš.

Prošlo je vreme kad su te svi bespogovorno slušali.

Dolazi vreme u kojem će morati pažljivo da te saslušaju.