Alavost je naprednjačka vrlina: Piše Milenko Vasović

Evo, slučaj onog naivnog predsednika beogradske opštine Palilula. Za kratko vreme Aleksandar Jovičić je namlatio čitavo bogatstvo, što u kešu što u nekretninama. Nije Aca ni slutio da će ga braća pustiti niz vodu i zagorčati mu život za sve pare. Njemu koji im je prišao s toliko ljubavi.

Pre neki dan Viši sud u Beogradu je Jovičiću i bivšoj mu supruzi privremeno oduzeo nepokretnosti - kuće, voćnjake, šumu, četiri njive, više od 300.000 evra, zatim 11 miliona dinara, pet luksuznih satova i "škodu superb".

Tužilaštvo tereti Jovičića da je za mito od 10.000 do 60.000 evra, omogućavao nezakonitu legalizaciju objekata, a privremeno oduzimanje imovine je obrazloženo “nesrazmerom između zakonitih prihoda i imovine”.

Čudna mi čuda, pa svaki investitor u Beogradu zna da za dozvolu mora da spremi 200 evra po kvadratu. Isto je i sa legalizacijom, nije to prestalo i nestalo sa hapšenjem Jovičića. Samo su uskočili drugi “kadrovi”.

Kod Aleksandra Jovičića očigledne su dve stvari, prva da je za kratko vreme puno “stekao” i druga da se nekome zamerio. Ili je uzeo kome ne treba ili nije odneo tamo gde treba. To se ne prašta i to Oskar kažnjava.

Inače, Aca je bio pravi SNS kadar, naučio je nekoliko fraza, čepio se uz važne face, oblačio se po naprednjačkom kodu, davao izjave, hvalio premudrog vođu… Sve je ličilo na blistavu karijeru. Mogao je biti ministar, njegov potencijal je ravan jednom Tomi Moni ili gospođici Vujović. Ali, ne dade se.

Nije, dakle, Jovičić odstarnjen iz vladajuće ekipe zbog obračuna s korupcijom nego za primer drugima, da se neposlušnost ili egzibicija strogo kažjavaju. Za njega nema razumevanja kao za Kokezu ili Nešu iz Beograda. Njega ne brane ni “državni” advokti, gospođa sa napumpanim usnama niti onaj, pa ne mogu reći bivo, ali svakako živopisni lik.

Ima jedna stara mudrost koja kaže - gde je otac alav tu su sinovi lopovi. Sad kad bi se to prevelo na aktuelnu situaciju u Srbiji moglo bi se reći da je alavost postala mera vrednosti, statusni simbol, ulaznica u mafijašku vrtešku koja je zarobila državu. I što si alaviji brže napreduješ i Oskar te više ceni. I više grabiš. Začarani krug “uspeha”. Samo za džabe, alavcima je svega malo i svega su gladni.

Gledam onog doktora Žeksa, on je obeležje vremena, sagradio je na Dedinju palatu od nekih šest hiljada kvadrata, sami bog zna koliko desetina miliona evra je u nju uloženo. Neću reći da je to alavost ili megalomanija, ali hoću da je neukus, pa i nemoral. U zemlji sirotinje razmetati se tolikim novcem…

A do juče je dugovao državi, reprogramirao, tražio pozajmice iz Fonda za razvoj. Kako sad odjednom palata i toliki luksuz. Da li se iko od članovaVlade koji su bili na otvaranju zapitao – odakle prijatelju? Možda bi bilo dobro da poreska uprava utvrdi postoji li srazmera između njegovih zakonitih prihoda i imovine. Čisto da se otklone sumnje.

Kad ova nesreća jednom prođe nove vlasti bi morale da donesu zakon po kome bi svi naprednjački (i Dačićevi) funkcioneri, zatim direktori javnih preduzeća i privilegovani dobavljači imali obavezu da prijave šta su stekli za vreme dok su bili u vlasti (čitaj pljački). Sve ono što se vodi na njima ili drugim licima, a njihovo je. I da se uporede prihodi i vrednost stečenog, pa da vidimo šta će kome ostati.

Ono što se ne prijavi, a naknadno se otkrije oduzimati po hitnom postupku, uz zatvorsku kaznu, razume se. Pun je Beograd na vodi naprednjačkih stanova koji se vode na “tuđe” ime. Biće veselo gledati tu zaplenu.

To njih jedino boli, nikakvo skandiranje “lopovi, lopovi”, nikakvo ismevanje po medijima. Samo oduzimanje i robija. Pa neka im tetka iz Kanade šalje duvan u apsanu.