Šta zapravo podrazumeva „startap način razmišljanja“?

Nije lako opisati „startap način razmišljanja“ (često se koristi i reč „filozofija“), jer podrazumeva niz pristupa i principa koji čine specifičnu poslovnu kulturu, potpuno drukčiju od one u tradicionalnim kompanijama. Na primer, umesto donošenja „pravih odluka“, kod uspešnih startapa je fokus na postavljanju pravih pitanja pravim ljudima (kupcima). Predmet entuzijazma nije rešenje, nego problem. Rečima Erika Risa, potrebno je prevazići „inovatorsku pristrasnost“ („innovator bias“) i biti uvek otvoren za još istraživanja i otkrića, umesto robovanja zamišljanju „konačnog rešenja“. Zaboravite na motivacione krilatice poput one da „neuspeh nije opcija“. Ona suprotna krajnost, takođe opšte poznata, da je neuspeh normalan, čak i očekivan u procesu učenja, za startape nije poruka sa postera ili šolje za kafu, već stvaran način razmišljanja koji je inkorporiran u proces osmišljavanja proizvoda.Dalje, uspešni startapi su svesni da nikada nemaju dovoljno informacija da sa sigurnošću donesu „pravu odluku“. Razvoj tehnologija i njihovo usvajanje su sve brži. Zato su važna konstantna pitanja i neprestano učenje od kupaca i tržišta. Startap razvija minimalno održiv proizvod, pa ga testira i proverava svoje pretpostavke. Onda, s naučenim, radi to isto, ali sledeći mali korak... Za startape, početni uslov za uspeh nije genijalna ideja – ona je za kupce čak možda i potpuno nebitna. Uslov je sposobnost da se ostane otvorenog uma i da se uči. Zbog toga, investitori iz Silicijumske doline ne donose odluke na osnovu kvaliteta proizvoda, nego gledajući kakav je tim koji stoji iza njega. Ako postavljaju prava pitanja i reaguju na odgovore tržišta, oni su bolja investicija od naizgled sjajne ideje za gotov proizvod.S tim u vezi, specifičnost uspešnih startapa su i uloge i podela u timu. „Liderstvo“ nije u donošenju odluka, već u podsticanju procesa („enablers“ umesto „leaders“), dok članovi tima nisu tu samo da „odrade svoj posao“, već da budu neodvojivi deo građenja puta ka korisniku. Njihov rad se ocenjuje kroz uspeh celog tima, ne po pojedinačnom doprinosu.Sve ove odlike startapa su nastale kao odgovori na izazove menjajućeg tržišta. Na primer, tradicionalni biznisi sjajno proizvode po konkretnim, postojećim specifikacijama. Ali, kakav treba da bude biznis da bi otkrio šta je uopšte potrebno proizvesti? S tim pitanjem, stižemo do načina kako startapi razmišljaju – do odustajanja od izvesnosti i definisanosti, od „donošenja konačnih odluka“ i principa „svako radi svoj deo“.Važno je razumeti da ovaj pristup biznisu ne znači večno uživanje u neuspesima ili traganju za savršenstvom. Prvo, savršenstvo nije korisna reč na tržištu koje se tako brzo menja. Drugo, ipak je to biznis, koji svakako teži uspehu. Ali, kako s tim pristupom? Ključ je u opisanom „validiranom učenju“ („validated learning“) s mnogo merenja i procena, ali ne profita i tržišnog udela, već pre indikatora kao što su angažovanost i zadovoljstvo kupaca, konverzija, ponovna kupovina... U skladu s tim, razvoj ide u nizu malih koraka koji se lako mogu testirati, a tome je prilagođeno i finansiranje („metered funding“, umesto godišnjih budžeta korporacija).Sve opisano služi da održava ravnotežu rizika i inovacija, u kojoj je ključ. Nema inovacije bez slobode, a uz slobodu ide rizik. Razmišljajmo onda tako da ostanemo inovativni, bez stega jasne strukture i podele i neopterećeni konačnim rešenjem, ali u najbližoj mogućoj vezi sa stvarnim potrebama kupaca i u malim, merljivim koracima, za svaki slučaj. U još manje reči: razmišljajmo na startap način...