Bila sam na reliju u Hrvatskoj: Sreća i tuga u jednom

Kakva radost me je preplavila u oktobru prošle godine kada sam saznala da će se WRC održavati baš blizu Srbije. Nije radost preplavila samo mene, već su slavili svi zaluđenici i zaljubljenici u automobile i trke. Ranije sam planirala da idem na ovaj reli u Finsku ili Švedsku, ali to se nikad nije ostvarilo. Pa, evo - Svetski reli šampionat, gde najbolje automobile za trke voze najbolji vozači na svetu, došao je na 400 km od Srbije. Ovo će zato biti priča o doživljaju, a ne o suvim rezultatima.

Bilo bi baš bezveze da nisam iskoristila priliku da odem i crknem od sreće. Nisam ni mlada, da odmah razjasnim, pa da može da mi se pripiše kilnačka histerija. Niti mi je ovo prva ozbiljna trka, reli ili slično. Poslednjih skoro 15 godina gledala sam svašta na točkovima od F1, Moto GP-a, preko offroad Baja takmičenja do Rallycrossa, ali WRC je ipak neverovatno važan.Strast petrolheada je bila opipljivaWRC u Hrvatskoj je za neke bila prilika da ožive sate, dane i godine igranja Colin McRea Rally video-igre. Za mene, uz to, bila je prilika da svojim očima vidim najbolje spakovane reli automobile na svetu, koje volim otkad sam bila mala devojčica koja nije volela lutke. Da namirim mozak žedan i gladan zvuka, izgleda i mirisa ovih mini raketa na četiri točka. I u krajnjoj liniji, da budem deo gromoglasnog spektakla, koji na kratko protutnji i uznemiri sve živo dok proleće kroz mirna i tiha sela.

Za nekog drugog, recimo automehaničara, to je bila prilika da izbliza vidi rešenja koja se koriste u vrhunskom trkačkom sportu.

Za porodice sa decom (bilo ih je svuda), ovo je bila prilika da zajedno uživaju i uvere se da neki automobili mogu i da lete. Za fotografe ovo je bio rizični spektakl, gde su ranije neki i ginuli ne bi li napravili što bolju fotografiju.

U svakom slučaju strast se mogla opipati pored seoskih, uzanih putića oko Karlovca, na brdima oko Zagreba i drugim lokacijama gde se vozio prvi WRC Croatia.Kažu mnogo im klizavo ovde…Posle prvog dana vožnje u Hrvatskoj top vozači su se žalili da nema "gripa", odnosno da su regionalni seoski putevi previše klizavi i da je prianjanje ravno nuli. Tako smo svedočili masovnim izletanjima, prevrtanjima i raznim udesima koji su se dešavali na brzincima, srećom bez povređenih ljudi, ali sa oštećenim automobilima.

To je bila prilika da se malo sprdam i da kažem da putevi na Balkanu nisu baš za svakog. Ovde je klizavo, putevi su zakrpljeni sa više različitih slojeva asfalta i daleko su od prijateljskih. I dok smo mi na to navikli i znamo da "cepamo" po tome, najbolji reli vozači na svetu su ipak navikli na premijum asfalt, kakav ih čeka kada se WRC vozi u Francuskoj, Velikoj Britaniji itd.

Naravno da je ovo šala, i naravno da su ovo ljudi koji trenutno voze najbolje na svetu, kojima neko tamo meri vreme i koji imaju dozvolu da cepaju pun gas po neverovatno teškim deonicama. Deonice na kojima se meri vreme su oni najuži i najzahtevniji seoski putevi, sa ulegnućima, zakrpljeni svako malo, sa izrovarenom zemljom sa strane. Dugačke su od 7, 8 pa do preko 20 km.I baš u takvim uslovima reli vozači moraju da pokažu koliko brzo tuda mogu da prođu. Oni se ne pitaju "Ju šta je ovo? Moram da usporim", oni bre ni ne skreću, već od svih brzih krivinica oni prave pravac. Oni, pritom, ne voze udobne SUV-ove ili robusne terence, već najtvrđe automobile na svetu koji su (na asfaltu) maksimalno pobodeni u zemlju.

Ukratko, oni rade sve ono o čemu mi sanjamo - da smestimo pozadine u vrhunske i brze trkačke automobile, da neko zbog nas zatvori put, uključi štopericu i kaže nam "Cepaj!"A cepa se u automobilima sa 1.6 turbomotorima koji imaju nešto više od 380 KS i preko 450 Nm, a lagani su oko 1.100 kg. Za prenos snage na sva četiri točka koristi se sekvencijalni menjač, a tek četiri metra dugački WRC automobili do 100 km/h stižu za oko 4 sekunde. Toliko vrhunske i najsavremenije trkačke opreme je u njima da im je vrednost oko 700.000 evra.

Koja su najbolja mesta za gledanje relija rasutog po brdimaProšli smo svuda. Iz tuđih dvorišta koja su blizu puta gledali smo proletanje Hyundai, Ford i Toyota posada, kao i drugih iz Junior WRC-a. Bilo je svega: Škoda R5, Audija A1, Citroena, Peugeota, Renault Alpine, pa čak i Twinga, i čega sve ne.

Meštani su izneli kojekakve kante iz šupa i u gumenim papučama sedeli i iz svog dvorišta pratili Svetski reli šampionat. Neprocenjivo.

Niko od njih se nije ljutio što im prolazimo kroz imanja, preskačemo ograde i što njihovi kucovi na nas laju kao ludi. Znaju da tražimo što bolje, odnosno što bliže mesto za gledanje.Thierry Neuville, Elfyn Evans, Ott Tanak, Sebastien Ogier i druge careve za volanom gledali smo sa raznih proplanaka i krivina dok sedimo na travi, pa kad se približe mi kao stanemo iza drveta. Sami su kukali da im je klizavo, pa bolje da ni mi ne rizikujemo mnogo.Ali, najbolje mesto za doživljaj WRC-a je zapravo sam start. Tu ste na doslovno 1,5 m od najboljih automobila i vozača.

Možete da vidite svaki centimetar tih nenormalnih vozila. Da osetite vrelinu guma na kojima je zalepljena trava i sitni kamenčići, da osetite miris ogromnih trkačkih kočnica, da vidite kokpit kada se otvore vrata. A unutra – mali raj!Volani podešeni blizu vozača toliko da su skoro u grudima, a imaju sve one zabavne tastere… Nadohvat ruke sekvencijalni menjač. Okolo zaštitni kavez. Najbolja trkačka sedišta na svetu. Sve je tik pred vašim očima. Sve ono što smo gledali na TV-u, youtube-u ili video-igrama.

Vozači dođu na start, upisuju se i čekaju dok redar drži znak Stop tik iznad haube i onda kad ga obrne na zeleno – najbolji deo – zvuk motora van ove planete. To je turbo dranje sa primesama zvižduka, šištanja, pucketanja i potmule grmljavine. Zvuk glasan da boli, a tako lep da opija. Zvuk koji je droga za sve hard core ljubitelje automobila.I tu na startu svi stojimo u redu da dobijemo svoju dozu. Stanemo tu, motor nas ogluvi, a mi se okrećemo sa blaženim osmesima kao neki idioti, i odmah usledi "Ček' da vidim sledećeg vozača", "Evo još samo ovog" i tako zapravo dok svi ne prođu.

I da ne zaboravim, kada ste pored staze na bilo kojoj trci, pojma nemate ko vodi, ko se slupao, ko koliko kasni. I što je najčudnije, zabole vas za to, jer sve drugo je toliko intenzivno da ćete poredak gledati kasnije, kad se vratite kući, pa na internetu…Ali evo, koga zanima plasman iz Hrvatske: Sebastien Ogier (Toyota Yaris GR), aktuelni i sedmostruki svetski prvak je pobedio u prvom izdanju WRC Croatia relija.Ostaće upamćen i po tome što je u Zagrebu slupao automobil u javnom saobraćaju i prošao kroz crveno svetlo.

Elfyn Evans (Toyota Yaris GR) imao je 3.9 sekundi prednosti u odnosu na Ogiera, ali je u zadnjoj krivini relija pogrešio i izgubio pobedu za samo šest desetinki.Njega ću pamtiti po tome što mu se na startu ugasio automobil nakratko, pa su se naši ljudi ponudili da ga poguraju da upali. Nezaboravno.Thierry Neuville (Hyundai i20N) je bio treći, sa +8.1 sekundom. Bio je sve vreme brz i zaista je sjajno vozio na zadnjem brzincu, ali se u jednom trenutku izvrteo na stazi i izgubio nekoliko dragocenih sekundi.

Ott Tanak (Hyundai i20N) bio je četvrti sa minut i 25.1 sekundi zaostatka. Njega su gledaci prozvali "Nervozni", jer je kao po nekom opsesivno-kompulsivnom kodu otvarao i zatvarao vrata na startu.

Tako da, svi vi koji umete da cenite ovaj opasan sport i želite da svojim očima vidite i doživite sve ovo – spremajte se za sledeći najbliži WRC, koji se održava u Grčkoj od 09. septembra.Ova sezona će biti i poslednja prilika da doživite WRC u svom punom sjaju, mirisu i zvuku kakav je više od 30 godina.A već sledeće godine ove male i glasne 1.6 turbomotore zameniće snažnije, ali tihe hibridne plug-in jedinice. I, koliko god to imalo poentu u nekom ekološkom smislu, neće imati nikakvog efekta u onom emotivnom i čulnom.

***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram