Iskrena priča: Kakav je osećaj voziti trkački Yugo

Iako znamo da u našoj zemlji ima mnogo dobrih vozača koji su svoje trkačko iskustvo stekli upravo na "jugićima", koji se i danas voze na takmičenjima, pred vama ipak nije klasična priča o tome šta donosi profesija vožnje trkačkih automobila, niti je o trkačkim stazama, niti o pobedama.Ovo je priča o doživljaju koji čoveku donosi sama vožnja automobila spremnog za trke. Njen autor je Filip Pisarić, koji je opisao vožnju ne kao profesiju, već kao strast i ljubav, uključujući emocije jednog čoveka prema svemu što to pruža.Njegova priča nas je oduševila, jer je iskrena, dinamična i jasna, neopterećena detaljima o performansama, motoru, uspehu ili neuspehu. Ako do sad niste vozili trkački automobil, evo jednog malog dela koji će vam prikazati kako to zapravo izgleda, nebitno o kom automobilu ili klasi je reč.Filip Pisarić je učestovao na kružnim trkama u Yugu, a srećom po nas, uz vozačke veštine i ljubav prema automobilizmu, on ume sjajno i da piše, pa ćemo njegovu priču preneti u celosti.

"Od najranijih sećanja najviše su mi urezana ona u vezi automobila i trkanja. Takav čovek, obeležen i "proklet", čije su misli isključivo fokusirane na prokletinju na četiri točka, i na sport koji je tako blizu, a tako daleko i stalno sve dalje nego što se zapravo čini, odjednom dođe do toga da se nađe u trkačkom automobilu na trkačkoj stazi. Preskočićemo deo kako je do toga došlo i preći ćemo na poentu.Tu si, trkački automobil te čeka, samo zbog tebe i za tebe je tu. Ceo svet je tvoj. Nema veze što je to Yugo. Trkački je. Šaren je, ima i broj. I tvoje ime na staklu. Dolaziš do prvog izlaska na stazu, srce sve jače lupa, ali ne od straha već od sreće, um se ubrzava do beskonačnosti, koncentracija je sada primarna. Nema te. Ne postojiš više u obliku čoveka, postaješ sklop, neizostavni deo trkačkog automobila kome su jedine misli idealna putanja. Obučen u vatrootporan trkački jednodelni kombinezon, ulaziš u automobil preko cevi zaštitnog kaveza. On je obavezan kod ovih automobila radi protekcije pri prevrtanju, a takođe pomaže karoseriji da se manje uvija.

Automobil više ne miriše na onu jednu poznatu jelkicu koju stalno kupuješ i na miris štofa i plastike. U ovom automobilu to je neki potpuno drugačiji miris - miris benzina i golog ofarbanog lima. Upadaš u sedište kojem nije namena da te udobno odveze nekoliko stotina kilometara, već je isključivo konstruisano da tvoje telo drži potpuno neutralnim tokom tih 20 krugova koliko jedna trka otprilike traje.Kad si se „neudobno“ smestio, došao je trenutak da vežeš pojas, koji isto tako nije onaj klasični pojas kog dohvatiš preko levog ramena i vežeš za dve sekunde, ne - ovaj je malo komplikovaniji, nalik onima iz borbenih aviona.Vezivanje se vrši u šest tačaka i poželjna je pomoć jedne osobe koja će posle vezivanja isti da zategne do onog momenta dok još možeš da dišeš. Sledi stavljanje kacige.To nije preterano problematično i to možeš da odradiš sam, osim ako nisi kacigu ostavio malo dalje na podu automobila i sad tako vezan ne možeš da je dohvatiš. Na kraju, preostaje uvlačenje ruku u vatrootporne rukavice, koje nisu samo to već obezbeđuju i bolje prianjanje na volan.E sad, čak i ako si ovako vezan da ne možeš da mrdneš, ti zapravo osećaš svu slobodu koju si ikad priželjkivao – i sad je vreme da pokreneš taj trkački Yugo i sve njegove mehaničke sklopove doteraš do njihovih granica.Na stazi si, ništa više nije bitno. Sve što je važno je taj osećaj opravdanosti sopstvene egzistencije, uspeha i zadovoljenja svojih davno zacrtanih potreba, deo si sveta kojeg si oduvek hteo da budeš, pa makar i u Yugu.

Trenutak pred sam start. To je trenutak u kom si ti to što jesi, to što sanjaš, to što osećaš, što razumeš. Sve počinje ovde. I završava se. Budi brži od sebe. Budi brži od drugih. Strah je tu, dodiruje te. Živ si, više nego ikad. Spremi se da kontrolišeš haos. Moraš da osetiš to duboko u srcu, ako ne osećaš nije dobro. Sva lepota je u trkačkom automobilu. Ako to ne vidiš, opet nije dobro. Lepota. Suština je u lepoti duše i naravi trkačkog automobila... Jesi li spreman?CrvenoCrvenoCrvenoZELENO!Sada prestaju sva osećanja. Javlja se instinkt za preživljavanjem.Držiš se za volan, prolazi kroz ruke kao nikad ranije. Cela unutrašnjost auta vibrira i zvoni. Na 8.000 obrtaja u minuti stvara se metalna buka i zvuk se gubi, ali buka koja nije neprijatna za uši. Gledajući kroz maleni otvor kacige i malenu „šoferšajbnu“, čini ti se da ideš 300 na sat. Tada ti bude jasno koliko je jedan automobil pri većim brzinama osetljiv na svaki, pa i najmanji pokret ruku ili nogu.Promena stepena prenosa je munjevita, „sinter“ kvačilo sa tri ili četiri kraka to dozvoljava. Karoserija teška 830 kg sluša i prima komande koje su joj zadate. Vešanje je betonski tvrdo, ali samo dok ideš polako, kad dostigneš trkačku brzinu sve dođe na svoje mesto, amortizeri i opruge rade punim kapacitetom i „peglaju“ sve neravnine. Često se dešava da ovi amortizeri imaju kratak hod izvlačenja, pa je jedan točak uvek u vazduhu, ponekad i dva!

Šta je najbitnije kod ovakvog ne-baš-jakog automobila je to ga što svaki pokret volanom usporava, tako da točkovi moraju biti što više u ravni sa automobilom, jer svako dodatno i nepotrebno „volanisanje“ znači par stotih delova sekunde sporije, te svaki milimetar staze ne sme biti neiskorišćen.Kočenje pomeraš metar po metar, gas patosiraš ranije da imaš što brži izlaz iz krivine, idealnu putanju usavršavaš i činiš idealnijom. Volanom se igraš, tražiš granice prianjanja, ponekad moraš svesno da odeš preko te granice i zatim da se držiš na toj ivici, ispod nje si spor, preko nje si van staze ili okrenut oko svoje ose.

Trkački automobil je nervozan i napet, sa njim moraš biti nežan, ali i oštar u isto vreme. Jedan čovek reče da je trkački automobil produžetak tvog tela i odraz tvog karaktera. On je kao lopta fudbaleru ili puška vojniku. Pa makar to bila i auto-industrijska „sprdnja“ - Yugo."***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram