"Rođaci su me maltretirali, majka oblačila kao siroče, šišali su me do glave": Potresna ispovest naše glumice - "Umorila sam se od sebe"

Vjera Mujović je u ispovesti za Kurir otvorila dušu i otkrila sa čime se sve suočavala u detinjstvu.

"U detinjstvu sam najviše volela šetnje sa ocem. Selili smo se 13 puta i te šetnje su bile najveća konstanta i mir. Viseći most nad rekom Moračom koji se 'trese' i neće da padne - dopadale su mi se te vibracije. A onda mi je majka ispričala kako se prethodni most jednog jutra srušio. Često sam tu strahotu zamišljala pred spavanje... Bila sam naizgled vaspitana. Ali mnogo sam psovala - u sebi. Mislila sam kako su odrasli blesavi, jer ne umeju da otkriju koliko sam, u stvari, bezobrazna... Majka je trenirala spartanstvo, tako da me je oblačila kao siroče, do te mere da su se zgražavali. Stalno sam nosila nešto zakrpljeno. Čak je i učiteljica molila moju majku da me lepše oblači. Ja toga, srećom, nisam bila svesna. A pre nego što sam krenula u školu, šišali su me do glave nekoliko puta - jednom zbog vaški, jednom zbog praktičnosti", rekla je glumica pa istakla da joj je potrebno da malo predahne:

"Kad sad ovo ovako nabrajam, moram priznati da sam se umorila - od sebe. Kao da sam neka dosadna štreberka. Ali ovde nisu doživljaji s putovanja, ludovanja, slavlja, suze, 12 operacija, zaljubljivanja, sreća, razočaranja, uzleti... Prijatelji, smejanje, kukanje, sumnje, radosti... Često se osećam kao da sam živela tako zgusnuto da je to nekad bilo teško gledati, a kamoli meni - izdržati. Ja jesam fatalistkinja i ekstremistkinja, ali - mnogo je. Imam potrebu malo da predahnem i zastanem. Ali život ne da, ne dozvoljava."

"Smrt je nešto s čime sam se neposredno suočila poslednjih nekoliko godina. Otišli su stari glumci - Milena i Dragan, divni mladi glumci - Marinko Madžgalj, Glogovac... Otišao je moj profesor Bajčetić. A onda je došla korona. Ostala sam bez tetke, a kasnije i bez roditelja. Odlazak roditelja u kratkom periodu zaista je najveća tuga u mom životu. Kad je otišla moja tetka, završilo se moje detinjstvo. To nekome može da izgleda suludo, nezrelo, u ovim godinama kraj detinjstva, ali zaista je bilo tako. Ja sam razabirala njene stvari, krštenice mog dede, babe, prababe... To je bio stan u koji sam dolazila za vreme raspusta iz Crne Gore, u kome sam provela svoje studentske dane, svoju mladost.. Na kraju, najvrednije tetkino stalo je u jednu kutiju. Kao ona kutija od cipela u kojoj su ostale sve nečije fotografije, koju pominje Momo Kapor. Ili rečenica Marine Cvetajeve koja me rasplače: 'Život i smrt u fusnoti.' Kao velika glupača, mislila sam da će moji roditelji otići u snu. I da je to daleko. Nisam mislila o bolu, o nedostajanju, o suzama, o praznini, o ljudima koji su ih voleli i koji će me stalno podsećati na njih i njihova dela. O znakovima koji dolaze od njih. Njihov odlazak je moja najveća životna tuga", iskrena je Vjera.

"Sreća je u trenucima, dolazi na mahove, treba je čuvati u depoima srca i duše. Bajka mog braka sa Štefanom, koja je počela i krunisana na nebu, završila se u nekim oblacima nejasnog oblika. Raspolućenost, rastrzanost... Presudile su daljine. Svaki, pa i moj ekstremizam i fatalizam mogu ograničeno da traju, moraju da dobiju meru i uzemljenje. Ipak, razvod je bio u drugom planu u odnosu na smrt mojih roditelja. Plačem. Kad god se rasplačem, mislim na moju majku, koja bi se ljutila na moje suze. Nije se uopšte plašila smrti, negodovala je kad sam ja bila tužna zbog njene bolesti. Kad je odbila terapiju, rekla je: 'Živela sam punim životom, kako sam htela! Toliko godina svega, pa dosta je. A tamo, imam druge planove.' Konačno, ona je 'videla' Miloša, moju novu ljubav, pre mene. Sad se osmehujem i brišem suze. A mama i tata me gledaju s mog radnog stola", zaključila je Vjera.

BONUS VIDEO: Bojana Nikitović o radu u Holivudu