Koliko Vas je vera bodrila i koliko vam je ona pomogla u teškim momentima? A imali ste teške momente, posebno posle smrti oca, jer svaki gubitak najbližeg ostavlja ožiljak na duši.

- Pa kako ne. Apsolutno mi je vera najveći, oslonac, jer čovek bez vere, jednostavno jako je teško da shvati neke stvari i da živi uopšte. Tako da, jeste, bilo je teških trenutaka, ali kroz veru i kroz tu spoznaju, ti shvatiš da je to tako moralo da bude i da možda neke stvari koje bih nekako prihvatio kao jako teške, ti u veri i u toj ljubavi i u tim teškim trenucima dobiješ uvid da i to možda baš i nije tako dramatično i da nije tako loše, već da uvek ima ta vera i nada koja daje jednu ljubav, mir i uopšte nadu za budućnost.

"Znali smo da Marinku nema pomoći"

Otac vam je bio velika podrška. No, koliko vam je bilo teško da ga poslednjih meseci pred smrt gledate nemoćnog iako se Marinko do poslednjeg trenutka borio i nije hteo da se preda. Koliko ste se vi osećali nemoćno kad ne možete da mu pomognete, a želit svom snagom?

- Pa, mislim da svako ko je prošao kroz neke teške situacije, da li bolest najbližih, je prošao kroz to, jednostavno nemoć. Mi smo od starta znali da tu nema pomoći, jednostavno kakva je dijagnoza bila, ali čovek se bori, uvek nada poslednja umire, i boriš se do kraja. I stvarno smo se onako godinu, godinu dana herojski borili i nismo odustajali. Ali naravno, kad dođe taj neki trenutak gde si sve dao i shvatiš da više nema pomoći, jednostavno nekada treba znati pustiti čoveka da ode. To su ti neki trenuci koji su teški za porodicu, ali to je jednostavno život. Ali eto, za nas hrišćane je to jedna stvar koju svi čekamo i živimo za taj dan i trenutak, i ako si uspeo u svom životu, a pogotovo kroz bolest, ako sagledamo tom jednom širom slikom. Bolest može da bude nekom i blagoslov, da imaš neko vreme dato koje neke stvari možeš da uradiš, da sagledaš iz drugog ugla. Jer mi kad smo zdravi, kad smo puni snage, mi smo silni, i onda ne vidimo neke stvari, činimo neke stvari koje možda i nisu toliko na spasenje naše duše. A u bolesti ti čovek nekako ipak sagleda svoj život ceo i može nekako da namesti sve te neke stvari kako treba. Tako da, ovaj, jednostavno u tim nekim teškim trenucima, naravno po ljudskoj prirodi bude teško, ali ti onda Gospod, ako si na tom putu, da tu jednu utehu i saznanje da ipak tu nije kraj.

Verovatno je Marinko u tim trenucima, u bolesti, video koliko je voljen?

- Naravno, i to sam više puta rekao. U tim trenucima ti jednostavno nekako stalno treba da nam bude tu. Nije ti bitno koliko, da li imaš jednu kuću, dve kuće, jedan stan, ovakva kola. Mislim, svi mi kroz život se borimo da pridobijemo što više i da zaradimo i da lepo živimo. Ali u tim trenucima ti ostaje samo ono dobro što si činio i ono loše što si činio, i naravno porodica koja je uz tebe.Tako da su to, ipak najbitnije stvari.

Dario je naša velika ljubav i naš brat koga volimo beskrajno

Pričali smo o Vašoj primarnoj porodici, ali veliku podršku dobijate i od braće. Jedan je u Beogradu, drugi je van Srbije. Koliko vam je Dario koliko živi van Srbije i kojeg ređe gledate, budu susreti sa njim emotivniji?

- Dario je naša velika ljubav i naš brat koga volimo beskrajno. On je tako jedan divan i dobar čovek i onako izgleda onako krupan. Kada smo bili skorije u Kanadi, pa moji muzičari, kad su ga videli- uplašiš se koliki je onako deluje krupno, a onda kad ga upoznaš i s prvom reči, on je toliko blag i dobar čovek i stvarno smo radosni i zahvalni što imamo takvog brata i što je naša krv i što smo, eto, uz pomoć roditelja uspeli da sve te neke klišee koje bi nas možda vodili u nekom drugom smeru odstranili i mnogo se volimo. Bili smo tamo i upoznali smo i Darijevu majku i ona je jako divna žena koja je, eto, uspela da svojim snagama tako lepo vaspita sina. Meni kažu on ti je polubrat, ne, mi smo braća - kazao je on za Blic.