Legendarni pevač planirao venčanje, pa nastradao: Evo šta je danas sa njegovom verenicom

Imao je samo 28 godina, iza sebe četiri albuma i brojne hitove, a mnogi i danas veruju da je svoj kraj na neki način predosetio kroz pesmu "Kad nestanem jednog dana", koja je postala jedno od njegovih najprepoznatljivijih ostvarenja.

Iako je na estradi proveo svega osam godina, Ipče Ahmedovski ostavio je trag koji nije izbrisan ni posle više od tri decenije. Njegove pesme i danas se pevaju u kafanama, na proslavama i koncertima, a mlađe generacije otkrivaju ih gotovo istim intenzitetom kao i publika koja ga je slušala dok je bio živ.

Rođen kao Ejup Ahmetovski 6. januara 1966. godine u selu Lažani kod Prilepa, u tadašnjoj Jugoslaviji, odrastao je u brojnoj porodici u kojoj je muzika bila sastavni deo života. Bio je mlađi brat pevača Jašara Ahmedovskog, koji je u to vreme već gradio uspešnu karijeru i upravo je on imao presudnu ulogu u tome da Ipče zakorači na estradu.

Godinama kasnije Jašar je pričao da su imali lepo detinjstvo i da im roditelji nisu uskraćivali ljubav.

„Sve osnovno sam imao u detinjstvu. Ništa mi nije falilo. Naši roditelji su nas voleli i pazili“, rekao je jednom prilikom pevač.

Kada je došao u Beograd, mladi Ipče počeo je ozbiljno da se bavi muzikom. Prvi album "Bila si devojčica godina mojih" objavio je 1986. godine u saradnji sa kompozitorom Radetom Vučkovićem i orkestrom Tomice Miljića. Već tada privukao je pažnju publike specifičnim glasom, a naredne albume radio je sa čuvenim kompozitorom Novicom Uroševićem, što mu je donelo veliku popularnost širom bivše Jugoslavije.

Zbog energije na sceni i snažnog vokala dobio je nadimak "Mali Rambo", a mnogi su bili uvereni da ga čeka velika karijera.

Za života je objavio četiri studijska albuma: "Bila si devojčica godina mojih" (1986), "Činio sam čuda" (1990), "Luda devojka" (1992) i "Ciganske duše" (1993). Učestvovao je i na brojnim festivalima, među kojima su Jugodiskova revija zvezda, Poselo godine 202 i MESAM, gde je izvodio pesme koje su dodatno učvrstile njegov status jednog od najperspektivnijih pevača narodne muzike.

Kako je rasla njegova popularnost, tako su rasli i planovi za budućnost. Privatno je takođe bio srećan. Živeo je u Vreocima kod Lazarevca sa verenicom Zlatom Sinđelić, a njih dvoje planirali su venčanje i zajednički život. Delovalo je da je pred njim period u kojem će ostvariti i profesionalne i lične snove.

Međutim, sudbina je imala drugačije planove. U noći između 29. i 30. jula 1994. godine, nakon što je veče proveo sa prijateljima u kafani, krenuo je automobilom kući. Na Ibarskoj magistrali, kod sela Šopići nedaleko od Lazarevca, dogodila se saobraćajna nesreća koja je zauvek promenila živote njegove porodice, prijatelja i publike.

Prema tadašnjim informacijama, njegov automobil udario je u kamion, odnosno došlo je do sudara sa teretnim vozilom, a pevaču nije bilo spasa. Imao je samo 28 godina.

Vest o njegovoj smrti potresla je čitavu estradu, ali najviše njegovog brata Jašara, koji je kasnije više puta priznavao da se od tog gubitka nikada nije oporavio.

„Doživeo sam veliku tragediju 1994. godine. Bilo mi je mnogo teško, ali sam morao da nastavim. Ostao sam bez mog brata Ipčeta koji je imao saobraćajnu nesreću. Tada mi se život okrenuo naopačke, trebalo je živ i zdrav izaći iz toga. Nama je on bio nešto najbolje i najlepše, mnogo je teško... Bio sam u Beogradu kada sam saznao za njegovu smrt, bilo je pet ujutru. Pesme koje sam mu posvetio otpevao sam tada i nikad više. Teško je bilo i da ih snimim“, ispričao je Jašar u emisiji "Premijera Vikend specijal".

Godinama kasnije otvoreno je govorio i o tome koliko ga je bratova smrt promenila.

„Fali mi dosta toga u emotivnom smislu. Trudim se da na najbezbolniji način prevaziđem sve. To je moja bol i svih onih koji su ga voleli. Ponosan sam što su njegove pesme i dalje popularne. Kad negde pevam njegove pesme, to uvek bude jak vrisak i puno mi je srce. Taj bol može da bude manji, ali nikad neće proći. Život mi se zaista promenio. Ali mora dalje da se živi.“

„Dugo nisam mogao na radiju da čujem njegove pesme, a kamoli da pevam. Plakao sam. Njemu sam bio uzor, doveo sam ga u Beograd, odgovoran sam bio za njega. Trudio sam se da poštuje kodekse života. Bio je temperamentan, vozio je brzo. Stalno sam se svađao sa njim zbog toga, čak sam izlazio negde na auto-put ako ne vozi sporije. Takav je bio i, nažalost, sa takvom vožnjom je završio.“

Posebno potresna bila je njegova ispovest o roditeljima.

„Otac i majka su umrli od tuge kada je on poginuo.“

U drugom intervjuu Jašar je rekao da veruje da bi njegov brat danas bio među najvećim pevačima narodne muzike.

„Da je ostao živ, danas bi bio jedan od najvećih pevača na estradi, to svi znaju. On je pevao sa lakoćom visine, trilere. To retko ko može. Ja jedino njegove pesme pevam na svojim nastupima. Dugo nisam mogao da pevam njegove pesme, ali imam obavezu da ih pevam. Njegova pogibija nas je sve poremetila. To ne bih poželeo ni najvećem neprijatelju. To je bila velika tragedija za nas. Jedva sam se iščupao iz svega, ali žaliću dok sam živ.“

Posle bratove smrti Jašar mu je posvetio čak tri pesme – "Tamo si ti", "Spavaj, spavaj ti" i "Nebo tajnu krije", koje su među njegovim najemotivnijim numerama.

Ipčetova verenica Zlata Sinđelić nikada nije uspela da preboli čoveka sa kojim je planirala zajednički život. Posle njegove smrti pokušavala je da nastavi dalje, ali nijedna nova ljubav nije uspela da ispuni prazninu koju je ostavio.

Ljudi iz njenog okruženja godinama su govorili da su postojali muškarci koji su želeli da je ožene i započnu život sa njom, ali ona nije mogla da ostavi prošlost iza sebe. Vremenom je prihvatila da joj više mira donosi čuvanje uspomena na Ipčeta nego pokušaj da gradi novu porodicu. Danas živi i radi u Lazarevcu, daleko od očiju javnosti.

Posebno mesto u priči o Ipčetu Ahmedovskom zauzima pesma "Kad nestanem jednog dana", koju je snimio neposredno pre smrti. Posle tragedije mnogi su njene stihove počeli da doživljavaju kao jezivo proročanstvo, verujući da je pevač na neki način predosetio ono što će se dogoditi.