18
Dokumentarac "Zaceli me" rediteljke Danijele Štajnfeld, do temelja je potresao ovogodišnji Sarajevski Filmski Festival. Tema ovog filma su žene koje su bile žrtve silovanja i drugog seksualnog nasilja, ali i posttraumatski sindrom koji se kod žrtava javlja i godinama nakon potresnih događaja. Mlada glumica je ovim debitanskim ostvarenjem, međutim, otvorila pandorinu kutiju seksualnog zlostavljanja u Srbiji i regionu, te se sada može otvoreno spekulisati o #MeToo pokretu koji se, izgleda, iz SAD seli i kod nas.
Kada je magazin Roling Stoun 2017. godine objavio da je više od desetine žena optužilo Rona Džeremija za seksualno zlostavljanje, uključujući hvatanje, neprimereno dodirivanje, penetraciju prstima bez pristanka, kao i seksualni napad, malo ko je mogao da pretpostavi da će tada tek začeti pokret #MeToo srušiti 201 moćnika u SAD.
PROČITAJTE JOŠ
18
5
55
0
3
Mnogim seksualnim zlostavljačima koji su godinama maltretirali svoje koleginice, prijateljice i članove porodice, do tada je izgledalo kao da nikada neće platiti cenu. Međutim, zvaničan izveštaj koji je detaljno opisao seksualne napade i uznemiravanja, između ostalog, i producenta Harvija Vajnstina, a koji je objavljen te godine, zaslužan je za njihov pad iz holivudskih visina.
Taj slučaj je promenio tokove moći, a analiza “Njujork tajmsa”, objavljena tokom 2018. godine, pokazala je da je od tada najmanje još 200 istaknutih muškaraca izgubilo posao zbog javnih optužbi o seksualnom uznemiravanju, a nekoliko, uključujući Vajnstina, suočilo se i s krivičnim prijavama.
Najmanje 920 žena je prijavilo da ih je neko od tih muškaraca seksualno zlostavljao. A skoro polovinu muškaraca koji su zato smenjeni, nasledile su žene. Nedavno, u godini koja je prethodila skandalu Vajnstina, zbog javnih optužbi o seksualnom zlostavljanju ostavke je podnelo ili je bilo smenjeno manje od 30 ljudi visokog profila. Četrdeset tri odsto njihovih zamena su žene.
Od toga, jedna trećina je u medijima, jedna četvrtina u vlasti, a jedna petina u zabavi i umetnosti. Tako je, između ostalog, i Robin Rajt zamenila Kevina Spejsija kao glavnog glumca “Kuće od karata”.
Pomenuti dokumentarac srpske glumice koja se nakon traumatičnog iskustva odselila u SAD, mogao bi biti upravo to – početak #MeToo pokreta u Srbiji.
Danijela je u dokumentarcu ispričala da je bila silovana pre nekoliko godina, zbog čega se, kako je rekla, i preselila u Ameriku. Glumica je takođe dodala da ju je silovao jedan moćnik iz domaće filmske industrije, čije ime nije želela da otkriva. Sam događaj ju je toliko potresao da je bila onemogućena da govori o onome što se dogodilo u godinama koje su dolazile.
Kako pišu američki mediji, dokumentarac je napravila nakon što je čula priče drugih žena koje su takođe prošle kroz isto iskustvo kao i ona. Sam film ostavlja gorak ukus zbog načina na koji su traume kroz koje je glumica prošla opisane. Američki magazin „Verajeti“ navodi da film odlično oslikava činjenicu da pravda u vezi sa žrtvama seksualnog nasilja i dalje nije zadovoljena, čak i u eri posle “Me Too” pokreta, koja je svojevremeno raskrinkala najveće seksualne predatore Holivuda.
“Kada sam došla u SAD, bila sam zaprepašćena činjenicom da ako krenem da govorim o tome, mogu da se izlečim i da budem bolje. Ovo je proces mog izlečenja. Činjenica da sam to izgovorila naglas mi je sklonila ogroman teret sa leđa”, rekla je ona.
“Ukoliko žrtva silovanja može da govori o tome sa drugom žrtvom silovanja, možda zajedno mogu da pomognu jedna drugoj i da nađu način da prevaziđu ono što im se dogodilo”, rekla je Danijela, objašnjavajući zašto se odlučila da snimi dokumentarac sa ovom tematikom.
Štajnfeld je u dokumentarcu prikazala priče nekoliko žrtava seksualnog nasilja – i muškarce i žene, uključujući i nekadašnju policajku iz Filadelfije, koja je izgubila svoj posao nakon što ju je silovao policajac na većoj poziciji. U filmu je govorila i o sopstvenom iskustvu, neizgovarajući ime moćnika iz domaće filmske industrije koji ju je silovao.
Ovakvo snažno priznanje moglo bi da oslobodi žene žrtve seksualnog nasilja u Srbiji, ali i u regionu, da progovore o svojim iskustvima i da „raskrinkaju“ svoje zlostavljače. Sa time se slažu i sagovornici Nova.rs.
„Naravno, moguće je očekivati da će se sve više žena ohrabriti da progovore o traumama kroz koje su prošle, jer vidimo da se širom sveta, od Severne Amerike do Azije žene i počinju ohrabrivati da govore o iskustvima seksualnog nasilja, i to posebno od strane onih koji su u njihovim životima imali važnu, blisku ulogu – profesor, mentor, trener, šef… Internet je doprineo da ovome možemo da svedočimo gde god da se nalazimo na planeti, da možemo da slušamo glas preživelih i to će, bez sumnje, uticati i na naše društvo, samo je pitanje trenutka“, govori za Nova.rs Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra.
Na pitanje da li si takva priznanja zaista moguća u patrijarhalnoj, konzervativnoj i tradicionalnoj zemlji kakva je Srbija, Pavlović objašnjava:
„Moguća su u određenoj meri. Na primeru Marije Lukić iz Brusa videli smo kako to može da izgleda – sedam žena podnese prijavu, jedna prijava se uvaži, žrtvi prete lokalni mafijaši, gasi se čak i TV u momentu emitovanja emisije u kojoj ona govori, menjaju se sudovi i sudije, i na kraju – on biva osuđen, ali na prvostepenom presudom na tri meseca zatvora. Taj slučaj, koji su mnogi strani mediji nazivali srpskim MeToo začetkom, koliko je u žižu javnosti doneo temu seksualnog nasilja od strane moćnika, toliko je institucionalni sistem pokazao ženama kako će to izgledati ukoliko prijave, tačnije demotivisao ih od pokretanja bilo kakvih postupaka. Ovaj slučaj bio je poseban i zbog toga što je, čini mi se, javno mnjenje bilo mahom na strani žrtve. Međutim, pitam se da li bi to bio slučaj i da Marija Lukić nije majka, udata žena, bez drugih ‘mrlja’ u svom životu. Da li bismo na isti način solidarisali sa njom da je bez dece, živi sama, ima više partnera ili je primera radi lezbejka, šta da je Romkinja itd, itd. Na slučaju Danijele Štajnfeld vidimo da je društvo već podeljeno jer – zašto je ćutala toliko dugo, zašto ne otkrije njegovo ime… Zato podsećam da, ako Danijela ne otkriva ime nasilnika – to je zato što joj svi mi zajedno, kao društvo, nismo omogućili prostor poverenja u zajednicu i u institucije kako bi to učinila. Ona se plaši za sopstvenu bezbednost, a mi ispostavljamo sopstvena očekivanja. Kada takve stvari počnu da se menjaju, moći ćemo govoriti o klimi koja je podržavajuća i sigurna za žene da govore.“
Sociolog Dario Hajrić takođe za Nova.rs navodi da patrijarhalnost otežava rešavanje slučaja seksualnog nasilja, ali ga nužno i ne onemogućava.
„Patrijarhalnost izuzetno otežava rešavanje slučajeva seksualnog nasilja zato što polazi od pogrešne pretpostavke da je odgovornost za zločin na žrtvi. Međutim, itekako je moguće menjati stvari čak i u takvim sredinama. Slučaj Marije Lukić je odličan primer za to, zato što je uprkos političkim vezama napasnika, pretnjama, uvredama i pritiscima tokom suđenja uspela da se izbori za pravdu. Međutim, tu se videlo i šta je sve bilo neophodno da bi se efikasno suprotstavilo ogromnoj inerciji patrijarhalne sredine: ogromna solidarnost pre svega žena koje su joj davale podršku i javno i na ročištima, profesionalan tretman medija i konstantno držanje slučaja u fokusu javnosti, spremnost suda da se odupre političkim pritiscima, kao i neizreciva hrabrost same Marije Lukić. Takve okolnosti nema svako, i neophodno je ojačati i proširiti mrežu podrške spremnu da zaštiti sve žrtve“, objasnio je on i dodao:
„Svakako je dobro što su neki od tih slučajeva seksualnog zlostavljanja postali javna tema voljom samih žrtava, jer se time postepeno skida stigma sa žrtava seksualnog nasilja. Međutim, da bi se više žrtava ohrabrilo da prijavi svoje napasnike, neophodno je da sistem počne da efikasnije rešava ove slučajeve i prilagodi postupak utvrđivanja činjenica tako da ne retraumatizuje žrtve. Moramo da imamo u vidu da institucije ne vode dovoljno računa o dostojanstvu žrtve i traumi kroz koju je prošla i da se često postavlja prema njoj sa velikom dozom skepse. To je neprihvatljivo, i dok ne bude promenjeno ogromna većina slučajeva prolaziće neprijavljeno kao i do sada.“
Marija Lukić i Danijela Štajnfeld nisu jedine koje su u javnosti priznale da su bile žrtve seksualnog zlostavljanja.
Huda Ali, koja na Jutjubu ima preko 50 hiljada pratilaca, otkrila je pre nekoliko dana putem ove platforme da je žrtva seksualnog zlostavljanja.
PROČITAJTE JOŠ
Dvadesetdvogodišnja Huda, koja je bosansko-sudanskog porekla, ispričala je u jednom od poslednjih klipova da je sa svega 18 godina doživela seksualno zlostavljanje od strane nepoznatog čoveka u Sarajevu.
Navela je da se nemila scena dogodila kada je iz Istočnog Sarajeva putovala u Crnu Goru gde joj živi majka.
Tokom obraćanja ljudima koji je prate na Jutjubu, Huda je ispričala da je sedela u polupraznom autobusu koji je vozio čovek koji poznaje njenog oca. To nije bilo dovoljno da bude zaštićena, jer se ubrzo pojavio kondukter koji je stao iznad nje.
Počeo je da joj priča o drugim devojkama koje je posmatrao dok su urinirale, da bi zatim krenuo da je dodiruje po udovima i da se samozadovoljava.
Prema tvrdnjama jutjuberke, ni odlazak do vozača nije rezultirao bilo čime jer joj je prijatelj njenog oca rekao da “ne može da kontroliše ponašanje svog kolege”. Takođe je dodala da odeća nikako nije znak pristanka i da je ona u tom trenutku bila potpuno neutralno obučena.
“Izgledala sam kao dečak, bila sam bez šminke, sa turbanom i u dukserici”, rekla je ona.
Iako je ubrzo pozvala članove porodice, priznala je da slučaj nikada nije prijavila nadležnima zato što je bila “mlada i glupa”.
“Stidela sam se nečega što nije moja sramota”, navela je Huda i dodala da čovek koji je prema njenim rečima izvršio ovo nedozvoljeno delo i dalje živi u Istočnom Sarajevu i da ima ćerku koja je u trenutku nemilog događaja imala samo 20 godina.
Da li se onima koji tvrde da su žrtve seksualnog zlostavljanja treba bezuslovno verovati?
Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra i sociolog Dario Hajrić odgovorili su i na, za mnoge, škakljivo pitanje – a to je, da li bi onima koji tvrde da su bili žrtve seksualnog nasilja trebalo verovati? Slažu se sa tim da je poverenje ključno u ovakvim situacijama.
„Jedini način da rasvetlimo zločin seksualnog nasilja jeste da verujemo ženama kada govore o takvim iskustvima, da se ne postavljamo u ulogu onih koji prosuđuju i procenjuju, već onih koji solidarišu i podržavaju. Da bismo to uradili, verovanje je ključno. Kada tužilac ili veštak unapred počnu rad na slučaju silovanja sa sumnjom u iskaz žene, naravno da neće prikupiti dovoljno dokaza jer im je početna pretpostavka da ona laže. Sa druge strane, ukoliko joj od početka, unapred, veruju – što jeste njihov posao jer unapred veruju i svima koji prijave krađu – oni će pronaći načine i dokaze da potvrde njenu priču. Ti iskazi će često biti kontradiktorni, žena će moći da se seti detalja, ali ne i nekih krupnih stvari, zvučaće kontradiktorno – ali to jeste deo traume koju je preživela i nauka je dokazala da njen iskaz nakon takve traume često ne može ni biti drugačiji“, objašnjava Sanja i dodaje:
„Tako je i sa društvom u celini – smatram da se ženama toliko istorijski nije verovalo za seksualno nasilje koje preživljavaju (silovanje u braku krivično je delo od 2002, a seksualno uznemiravanje od 2017!), da sada verovanje mora da postane stvar opšteg vaspitanja i kulture. Dužni smo to ženama koje žive u strahu za sopstvenu bezbednost i traumi koja ostaje za čitav život.“
Sociolog Dario Hajrić navodi da takvo pitanje nije škakljivo, te da žrtvama seksualnog nasilja treba verovati.
„Za mene to nije škakljivo pitanje: žrtvama treba verovati, a na pravosuđu je da utvrdi činjenice. To su dve potpuno odvojene stvari. Važno je znati da su slučajevi lažnog optuživanja izuzetno retki, a ako se ima u vidu da se procenjuje da oko 90% slučajeva seksualnog nasilja nikad ne bude prijavljeno, realan broj je čak i manji. Dalje, lažno optuživanje nije isto što i odbačena optužba: neki slučajevi su stvarni ali za njih ne postoji dovoljno dokaza, ili se žrtva usled straha ili sramote odluči na to da povuče optužnicu. Povrh svega, stigmatizacija žrtve je, čak i danas uz #MeToo pokret, ogromna. Imajući sve to u vidu, žrtvama treba verovati, a pravosudni sistem treba da spreči greške kao što to radi i u slučaju drugih krivičnih dela. Niko ne kaže da su optuženi za ubistvo samim tim i krivci, ali takvi slučajevi se tretiraju sa ozbiljnošću zato što je ulog u njima veliki. Nema razloga da sličan tretman javnosti ne primeni i na slučajeve seksualnog nasilja, zato što je i u njima ulog ogroman“, rekao je on za Nova.rs.
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
