Prošlo je više od dve godine od kako se Marija Lukić iz Brusa usudila da prijavi lokalnog moćnika i svog nadređenog na poslu Milutina Jeličića Jutku zbog dvogodišnjeg polnog uznemiravanja. Lukićeva, koja je postala simbol hrabrosti za sve žene u Srbiji koje trpe neku vrstu nasilja i seksualnog uznemiravanja, u razgovoru za portal Nova.rs govori o svemu što su ona, ali i njena porodica, pretrpeli od trenutka prijavljivanja Jeličića, koji je u to vreme bio predsednik Opštine Brus, do početka sudskog procesa čiji se kraj uskoro nazire, s obzirom da su za 10. jun zakazane završne reči.
Lukićeva je Osnovnom javnom tužilaštvu u Brusu 8. marta 2018., podnela krivičnu prijavu protiv Jeličića, koji joj je za dve godine, dok joj je bio nadređeni na radnom mestu, poslao čak 15.000 SMS poruka lascivnog sadržaja. Narednog dana, njoj je simbolično uručen otkaz, ali je ubrzo stigla i potvrda da je uradila pravu stvar – svojim potezom osmelila je još šest žena da učine isto.
Danas, nakon godinu dana sudskog postupka sa Jeličićem i mučne torture koju i dalje trpi, a sve to u nameri da izdejstvuje pravdu, Lukićeva za portal Nova.rs kaže da bi ponovo isto uradila, jer žene ne smeju da ćute i trpe ikakav vid nasilja.
„Jeličića sam prijavila tog 8. marta, a nakon toga ga je prijavilo još šest žena. Sigurna sam da bi se osmelilo i više njih, bar one koje su mi se kasnije javljale, da je on ostao u pritvoru, kako ne bi uticao na svedoke i eventualno ponovo činio krivično delo za koje se tereti. Pošto se to nije dogodilo, žrtve su se uplašile, što je i bilo za očekivati. Samo dan nakon što sam ga prijavila dobila sam otkaz, a dve nedelje kasnije Skupština je donela odluku o uklanjanju muževljevog salona iz Zone 1 u Brusu“, kaže Marija za naš portal, prisećajući se samog početka agonije koju i dan danas proživljava.
Lukićeva dodaje da je bilo jasno o čemu se radi, s obzirom da je još pet objekata u istoj zoni, gde je i salon njenog supruga, tu ostalo. Ipak, iako je odluka o uklanjanju doneta, još uvek se čeka na izvršenje.
Marija za naš portal otkriva da je period nakon prijave tadašnjeg predsednika Brusa bio, najblaže rečeno, težak, jer je na svojoj koži osetila kako u Srbiji prolaze ljude koji se usude da krenu na lokalnog moćnika, poput Jeličića.
„Nažalost, u Brusu je bilo nemoguće da radim. Ne mislim samo na posao u javnim preduzećima, ni u struci za koju sam završila fakultet, već generalno. Radila sam i u fabrici trikotaže, hladnjači i ne libim se posla. Ali, Jeličić je ovde napravio jedan sistem spojenih sudova, koji počiva na nepotizmu, jezivo je surov i bahat, ali i efikasan, kako za njega, tako i za one koji su deo sistema. Kao neko ko se drznuo da ga prijavi i kako oni gledaju, „udari na sistem“, trpim ogroman pritisak. Trpele su i ostale žene i njihove porodice, čak se većina i odselila, a kako je optužni predlog pao samo na mene, sav pritisak je bio usmeren na mene“, kaže Lukićeva.
Ipak, kako je dosadašnja praksa pokazala, gde ima pritiska, ubrzo dođe i do pretnji.
„Pretnje su mi najteže pale. Posebno što su dolazile od ljudi koji su imali dosije i kojima ne bi bio problem da mi nešto urade. Zatim društvene mreže, ogroman broj lažnih profila koji su po čitav dan pisali laži, bljuvotine, ne samo o meni, već i o mojoj porodici i ljudima sa kojima sam bliska, a u cilju da me diskredituju i stigmatizuju kako bih odustala. Potom slede i tekstovi u nekim tablodima za koje sam tada prvi put čula, pa politizovanje svega što uradim ili što ne uradim, a trebalo je… Ali, tek kada su krenula suđenja, sve je dobilo neku novu dimenziju“, kaže naša sagovornica.
Lukićeva za portal Nova.rs ističe da je na samom početku sudskog postupka bilo jako teško, ali da se čovek vremenom navikne, pa mu samo postane, kako kaže, „podnošljivije“.
„Samo suđenje je jako teško, stresno i naporno, posebno ako je tuženi prvi čovek opštine u kojoj mu se sudi. Mislim na suđenje u Osnovnom sudu u Brusu. Ovde su suđenja bila jeziva. Odlaganje ročišta, kršenje Zakona o krivičnom postupku i Ustava što je stiglo, ne samo do svetskih medija, već i do okruglog stola OEBS-a i Stejt departmenta, zatim izbacivanje novinara iz sudnice… Koliko god da sam strahovala, otkad je promenjena mesna nadležnost suda i suđenje je izmešteno u Osnovni sud u Kruševcu, to se ne dešava. Sudija je zakazivao ročišta u razumnom roku, obzirom da se za ova krivična dela sudi po skraćenom postupku, pa su suđenja bila i dva puta mesečno. Ima autoritet i bez obzira na pet advokata odbrane i prisustvo Vojislava Šešelja u sudnici, nije dozvolio da atmosfera bude cirkuska, kao što je bio slučaj u Brusu“, kaže Marija.
Do izricanja presude u postupku protiv Jeličića ostalo je još samo jedno ročište koje će biti održano 10. juna, a Lukićeva na pitanja kakav ishod očekuje, odgovara da samo želi da presuda bude pravedno donesena.
„Ono što je važno jeste da je javnost već presudila, da je svojom bahatošću Jeličić postao sinonim i paradigma lokalnog, osionog šerifa i to jeste jedna pobeda i moralna satisfakcija kako za mene, ako i za sve žene koje su ga prijavile, i one koje iz straha to nisu uradile, ali mi pružaju podršku da istrajem u borbi“, ističe Lukićeva.
O „spontanim“ skupovima Jeličiću
Sam početak procesa protiv Jeličića obeležili su i „spontani“ skupovi podrške bivšem predsedniku Opštine Brus.
„Ti skupovi su bili strašni i tužni, istovremeno. Znam da je većina bila ucenjena, uglavnom ugovorom o delu i privremenim i povremenim poslovima, jer otkad je snazi zabrana zapošljavanja na neodređeno, ogroman broj ljudi je na takav način u radnom odnosu. Njihova egzistencija je ugrožena, kao i njihovih porodica. Sa druge strane, ima i onih koje je zadužio i kojima je autoritet, čije su čitave porodice na državnim jaslima, koji su dobili stanove, placeve, lokacijske dozvole… Tužno je to što sam videla da su dolazili i oni čije su supruge i ćerke preživljavale slično sa njegove strane, ali oni dođu po naredbi da njemu daju podršku“, kaže ona.
Dan sećanja na ubijene žene – žrtve nasilja bio je 18. maja, a shodno tome, cela ova nedelja protekla je u akcijama i performansima širom gradova u Srbiji u cilju podrške onima koji su pretrpeli neki vid zlostavljanja. Od početka ove godine u Srbiji je u partnerskom nasilju ubijeno najmanje šest žena, a Lukićeva, koja je na svojoj koži osetila jedan vid zlostavljanja, apeluje na sve žene da prijave nadležnim organima šta proživljavaju.
„Iako bih savetovala da prijave, jer bez prijave i procesuiranja nemoguće je da nasilnici snose i krivičnu sankciju, svesna sam toga da nismo svi istog mentalnog sklopa i da je jako teško prijaviti u zemlji gde ne postoji, najblaže rečeno, adekvatan sistem zaštite za žrtve. Volela bih da im kažem da budu hrabre i istrajne, da ne ćute, jer koliko god da nemaju poverenja u nadležne institucije, još uvek postoje sjajni, profesionalni ljudi sa integritetom. Važno je da budemo solidarne i solidarni kao društvo pre svega“, kaže ona.
Kako ističe, žene ne mogu da očekuju da se bilo šta promeni samo od sebe, a to se može videti i na njenom primeru.
#related-news_1
„Ne možemo da ćutimo i da kažemo da može i gore, da savijamo kičmu ispred takvih. Da bi se nešto promenilo, moramo i sami da se promenimo. Da promenimo stav prema tome i da znamo da nije nemoguće, naprotiv. Zvuči kao floskula, ali je tako. U mom slučaju, mislim da se stav javnosti dosta promenio, jer su Jeličićeva dela konačno ogoljena. Može da nestane signal kablovslog operatera nekoliko minuta pre emitovanja „Život priča“, da nestane čitav tiraž dnevnih novina, da tuži novinare, ali ne može ni sve da kupi, ni sve da ućutka“, dodaje Marija.
Pod znakom pitanja ostanak u Srbiji
Lukićeva navodi i da joj je tokom protekle dve godine najteže palo to što je povremeno gubila veru u ljude, pravosudni sistem, ali i u sebe. Kao žena koja je postala simbol borbe protiv nepravde i beskrupoloznog ponašanja, kaže da bi volela da može da pomogne svim onima koji se nalaze u situacijama poput njene.
„Jako bih volela, zaista, ako ostanem u zemlji. Znam koliko bi nama bilo lakše da je neko mogao da nas usmeri, da nas zaštiti, umesto što smo samo slušale demagoške izjave i osećale se bespomoćno. I fali altruizma ovom društvu..“, zaključuje Lukićeva.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare